Bez njih nema modernih objekata! Saznajte koje sve vrste staklenih ograda postoje, kako se postavljaju i ispituju.
Prema načinu ugradnje, staklene ograde možemo da klasifikujemo u tri kategorije: nasadne, usadne i stranične, dok prema tipu sistema, podelu možemo da izvršimo na segmentne, kontinualne i tačkaste.
Prva i osnovna stvar kod staklene ograde jeste sigurnost korisnika. Staklo bi trebalo da je kaljeno, laminirano, mašinski obrađeno sa oborenim i brušenim ivicama. Dva slepljena stakla u jednu celinu obezbeđuje sigurnost u slučaju loma.
Svaki sistem čine dva slepljena stakla u jednu celinu, koji obezbeđuje sigurnost u slučaju loma.
Debljina stakla prilagođava se nameni i načinu ugradnje. Faktori koji određuju debljinu stakla su: gabarit stakla, dubina uklještenja, tip objekta kao i da li ograda poseduje rukohvat kao konstruktivni element ili ne.
U većini slučajeva koristi se kaljeno laminirano staklo 8/1,52/8 i 10/1,52/10. Na mestu gde se dva stakla sučeljavaju, preporuka je da razmak između dva stakla treba da bude jednak debljini stakla. Tako definisan razmak između dva susedna stakla obezbeđuje sigurnu montažu kao i neometan pristup bilo kom staklu ukoliko je potrebna sanacija.
Ugradnja staklene ograde
Pogledajte neke od tipova sistema staklene ograde u zavisnosti da li želite da nosač stakla bude vidan ili skriven.
Kako se ispituju staklene ograde
Ispitivanje strukturalnih staklenih ograda bi trebalo izvršiti na samom objektu od strane ovlašćene institucije. Vrši se na tri slučajno izabrana uzorka po sledećem redosledu.
TEST I: Horizontalni pritisak koji deluje na rastojanju od 100mm ispod gornje horizontale stakla silom od 900 N. Vrednost sile se postiže postepeno i ostavi se da deluje u vremenskom intervalu od 3 min. Nakon toga se vrednost sile postepeno smanjuje.
TEST II: Vertikalni pritisak silom od 900 N.
TEST III: Udarac klatnom težine cca 50 kg sa udaljenosti od 1.25 m
TEST IV: Udarac u gornji ćošak stakla, ispitivanje na lom stakla.
TEST V: Udarac u donji ćošak stakla, 100 mm iznad uklještenja, ispitivanje na lom nosača.
Kod dinamičkog ispitivanja mere se maksimalna odstupanja, vreme trajanja ispitivanja i trajni deformiteti. Kod horizontalnog dodavanja sile, mere se maksimalne i trajne deformacije. Kod vertikalnog dodavanja sile, meri se translatorno pomeranje stakla.
Staklene ograde osim na ogradama fasada se sve češće koriste i u enterijerima. Tu nosači takodje mogu biti vidni ili skriveni.
Interesantan detalj čine štelujući tačkasti nosači stakla koji nose kaljeno-laminirano staklo od 16 do 20mm.
Nosači stakla su izrađeni od kvalitetnog aluminijuma i čeličnih ankera. Delovi tačkastih nosača koji dolaze u dodir sa staklenom površinom su od gume. Montiraju se kroz staklo koje se prvo laminira, nakon toga buši na na određene mere i na kraju kali kako ne bi došlo do pucanja stakla nakon ugradnje.
Preduzeće Lyctum zvanični je distributer Elegant sistema ograda za Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu. Lyctum u svojoj ponudi ima preko 25 staklenih sistema. Više informacija o sistemima možete pronaći ovde.
Sofisticiranom intervencijom, na temeljima vinskog podruma dobijena je nova kuća koja se savršeno uklopila u ambijent.
Arhitekta Ulrike Tinnacher dobila je zanimljiv zadatak da nadogradi staru vinsku kuću smeštenu u pastoralnim krajevima brdovitog austrijskog juga.
Nova konstrukcija osmišljena je kao kubus sa kosim krovom – potpuno u duhu okolne arhitekture i podneblja.
Fasada je urađena u betonu ali uz korišćenje grublje drvene oplate kako bi konačan izgled bio što prirodniji.
Početna tačka bila je postojeća kuća građena tokom šezdesetih godina prošlog veka. Ona je potpuno uklonjena a jedino što je zadržano od nje jeste ono najautentičnije: vinski podrum u kamenu. Na njega je nazidana betonska konstrukcija koja oblikom i volumenom podseća na stari objekat.
Kako bi se što bolje uklopila u okruženje, fasada ove kuće urađena je u betonu ali uz korišćenje grublje drvene oplate kako bi konačan izgled bio što prirodniji.
Jedna cela strana kuće je u staklu i to ona južna. Ovo nije urađeno samo da bi se obezbedio pogled ka vinogradu već i da bi se dobilo što više svetla tokom zimskih meseci.
Primena tankog stakla u građevinarstvu otvorila bi sasvim nove granice za arhitektonske oblike.
Tanko staklo koje je toliko tanko da je pritom i savitljivo deluje kao nedostižan san, međutim mnogi od nas ga već svakodnevno viđaju na ekranima telefona i satova. U ovoj epizodi popularnog dokumetarca How It’s Made, u produkciji kanala Science, otkriva se proces proizvodnje savitljivog stakla kojeg pravi nemačka kompanija Schott.
Pogledajte koji se sastojci upotrebljavaju za proizvodnju savitljivog stakla i kako se dobija ovaj neverovatan pločasti materijal tanji od vlasi kose.
Prednosti tankog stakla su u tome što je savitljivo i što nije krto pa ne puca. Mane? Cena!
Zbog svoje visoke provodljivosti i savitljivosti, savitljivo staklo trenutno se testira na proizvodima kao što su urolani televizori i digitalne novine koje bi mogle da u isto vreme pruže osećaj tradicionalnog papira i funkcionalnost tableta. Iako se već uveliko koristi u industriji mobilne telefonije, dometi primene savitljivog stakla u građevinarstvu se još uvek istražuju. Takvo staklo u velikim formatima moglo bi poslužiti za žive zidove koji digitalno reaguju na prisustvo osoba ali i za pokrivanje celih fasada gde bi dometi interakcije sa okolinom bili praktično neograničeni. Naravno, da bi tanko staklo arhitektama uopšte bilo interesantno njegova cena mora značajno da ide dole.
Saznajte koje ste vrste stakala postoje i koliko će da košta njegova postavka na zid.
Staklo na zidu kuhinje, između donjih i visećih elemenata, često se koristi umesto keramičkih pločica zato što je lako je za održavanje i pritom veoma lepo izgleda. Ipak, problem može biti njegova cena. Ali, krenimo redom.
Boja stakla može se birati proizvoljno i to uglavnom tako da se uklope sa nijansom frontova kuhinje. Prednosti stakla na zidu jesu što nema vidljivih fuga, i što se izvodi se po meri. Tek nakon montaže cele kuhinje, uzimaju se tačne mere i staklo debljine 6 ili 8 mm seče se po meri.
Češće se koristi staklo debljine 6 mm jer su ona osetno lakša od onih od 8 ili 10mm, koja se pak upotrebaljavaju kod izrazito neravnih zidova.
Boja stakala
Stakla mogu biti jednobojna u bilo kojoj boji po RAL/NCS karti, ili sa odštampanom slikom ili šarom. Stakla sa šarom zanimljiva su ali i dosta obavezujuća po izboru boja frontova. U tom slučaju najbolje je da se boje sa stakla pojave na frontovima kuhinje. Naravno, sa belom neutralnom bojom ne možete pogrešiti.
Volim da kombinujem staklo sa pločicama što često možete videti u mojim projektima.
– kaže dizajner enterijera Sonja Brstina.
Kombnacija stakla i pločica na zidu kuhinje
Kako se staklo postavlja
U slučaju da se koristi bojeno staklo, ono se na zid lepi bezbojnim silikonom. U slučaju stakla sa folijom, to jest, sa dezenom ili štampom, lepljene na zid se izbegava jer silikon može da odvoji foliju od stakla. Tada je najbolje staklo kajlovati i lepiti na kantovima.
Spoj sa radnom pločom obavezno se silikoniše neutralnim silikonom ili sanit silikonom koji ne dopušta stvaranje buđi usled vlage.
Ukoliko postoje prekidači i utičnice na zidu kuhinje, u radionice se seku rupe na potrebnim mestima.
Crno staklo na zidu kuhinje delovaće vrlo elegantno u beloj kuhinji
Koliko to košta
Jedan od čestih problema koji se u praksi javljaju, jeste da staklo koje zalepite na zid dobije jarko zelenu boju. To se dešava kada se boji obično (Flot) a ne ekstra klir (Extra Clear) staklo. Ovo je slučaj samo ako se odlučiti za bojenje stakla u svetle tonove. Kod crnog stakla ovi problemi se ne javljaju.
Staklo za zid košta od 100 do 300 evra po kvadratu i zavisi od broja rupa i debljine stakla (od 6 do 10 mm). Što manje rupa za bušenje i što tanje staklo, cena će biti povoljnija.
Obzirom da je cena pločica (s postavkom) oko 20-40 evra/m2, ovo je znatno skuplje rešenje ali zato izgleda izuzetno lepo i praktično.
Foto: Relja Ivanić i Marko Poplašen; Izvedeni projekti dizajnera enterijera Sonje Brstine
Metodom hladnog savijanja izveden je fasadni panel od lameliranog stakla dugačak čak 14 metara.
Nova centrala kompanije Apple u Kupertinu, koja se prostire na oko 260.000 kvadrata, oborila je brojne građevinske rekorde. Jedan od njih odnosi se i na samu cilindričnu fasadu zahvaljujući kojoj objekat izgleda kao da je NLO sleteo nasred polja.
Oblik zgrade, koju je projektovao Foster + Partners, postignut je zakrivljenim staklenim panelima koji su dugački i po 14 a visoki i do tri metra. Ovi paneli od po 42 kvadrata najveće su zakrivljene staklene ploče ikada proizvedene na svetu. Njihovo pravljenje, pogađate, nije bilo nimalo jednostavno…
Za obradu jednog staklenog panela potrebno je 14 sati; Foto: AppleInsider
Svaki stakleni panel ugrađen na zgradi nove centrale kompanije Apple težak je čak tri tone.
U pomoć je pritekla nemačka kompanija stakla Seele koja je zajedno sa svojom divizijom za fasadne panele Sedak uspela da, svom dugogodišnjem klijentu, Appleu isporuči skoro 6,5 kilometara stakla za cilindričnu fasadu, piše Architizer.
Hladno savijanje stakla
Sedak je izabrao metod hladnog savijanja stakla pre njegovog lameliranja omogućavajući time da se konačni oblik svakog panela dobije nakon kaljenja u autoklavima. Pošto se ovde radi o impozantnim veličinama panela, morali su da razviju posebnu mašinu pošto je njihova postojeća peć od 75 metara mogla da proizvede samo jedno staklo u jednoj turi. Nova mašina, specijalno dizajnirana za Apple centralu, može u jednoj turi da obradi pet panela.
Kaljeno staklo je izuzetno otporno na vremenske uticaje; Foto: Glastory
Proces hladnog savijanja je zgodan zato što staklu kasnije nije potrebno okno koji će zadržati njegov oblik. Za izradu staklene fasade Apple centrale, korišćeno je staklo debljine 10 milimetara s radijusom krivljena od 15 metara.
Rezultat su najveći stakleni zakrivljeni paneli ikada napravljeni. Najveći od njih, postavljen na fasadu, dugačak je 14, visok tri metra i težak tri tone dok su i u enterijeru korišćeni tek nešto manji stakleni zidovi (11×3 metra).
Iako rade u zgradi koja se smatra najvećim građevinskim poduhvatom u visokogradnji, zaposleni u Appleu nažalost nisu baš najsrećniji. Više o njihovom problemu s enterijerom pročitajte ovde.
Transparentno drvo moglo bi da unese potpuno nove perspektive u projektovanju zgrada.
Staklo u kombinaciji s betonom, čelikom ili drvetom nezaobilazna je kombinacija u građevinarstvu. Ono je tu da pruži prirodnom svetlu pa prodre unutar prostora i da učini konstrukcije pogodne za život. Međutim, staklo nam možda uskoro uopšte neće trebati. Naime, inženjeri s univerziteta u Merilendu napravili su providno drvo koje je čvršće i dugotrajnije od netretirane drvene građe.
Tretirano drvo ima čvrstoću na pritisak 10 puta veću nego pre tretmana, a kao šlag na torti, transparentno je!
Proces proizvodnje transparentnog drveta sastoji se iz dva, prilično fascinantna, procesa. Za početak, drvo se kuva kako bi se hemijski odstranili tragovi lignina — organske supstance koja se nalazi u vaskularnim biljkama. Međutim, nije samo lignin kriv za braonkastu boju drveta već deo krivice snosi i prirodni lepak koji drvetu daje krutost. Ovaj deo izbeljivanja drveta traje oko deset minuta na malom uzorku dok za celo stablo to može da potraje i 24 časa, piše Architizer.
Dvostrukim tretmanom do dobijanja providnog drveta
Zatezanje drveta
Drugi deo tretmana usmeren je ka ojačanju čvrstoće drveta tako što se u njegova vlakna injektiraju epoksidi. Drvo upija ovaj agens što mu značajno podiže mehaničke karakteristike. Ovaj proces traje oko sat vremena.
Kada se drvo osuši, krajnji rezultat je zaista impozantan. Dobija se veoma čvrsta drvena građa koja je, za početak, lakša od betona i čelika, razgradivija je od plastike, ima čvrstoću na pritisak 10 puta veću nego netretirano drvo, i kao šlag na torti, transparentna je!
Svetlo napred, toplota stoj!
Prema rečima doktora Liangbing Hua s Univerziteta Merilend, ovo je prvi put da su naučnici uspeli da sačuvaju strukturu drveta, ojačaju ga i pritom ga naprave providnim. Neka prethodna istraživanja su davala velike rezultate ali ne na nivou ovih.
Postavlja se pitanje, kako će ovo uticati na građevinsku industriju? Neke početne naznake deluje fantastično. Naučnici su utvrdili da ovo providno drvo sjajno raspršuje svetlost tako da bi enterijerima davalo lepu atmosferu. Takođe, ukoliko bi se ovo transparentno drvo stavilo ispred solarnih panela njihova efikasnost bi se povećala za 30%.
Eksperiment je pokazao da ako se deo ploče na kuće zameni transparetnim drvetom da će ono propustiti tek nešto malo manje svetlosti nego staklo ali da će zato proći daleko manje toplote nego kod klasičnih prozora.
Gde ima da se kupi?!
Samo polako! Pitanje je hoće li ovaj materijal tako brzo stići na gradilišta. Verovatno, neće jer je potrebno još puno ispitivanja kako bi se ovakvo drvo moglo efikasno koristiti u visokogradnji. Naravno, tek naknadnom optimizacijom procesa i njegovim pojeftinjenjem može se razmišljati da bi providno drvo bilo isplativo u praksi. Ali važno je da se nazire budućnost. I to se nazire kroz drvo!
Kompanija Ford izumela je inovativno taktilno rešenje koje slepim ljudima omogućava da dožive pejzaž oko sebe preko automobilskih stakala.
Algoritam Fordovih pametnih stakala zasniva se na posebno dizajniranom taktilnom jeziku čiju „azbuku“ čini 27 sivih tačaka. Ove taktilne tačke ređaju se tako da tokom vožnje predstavljaju sve ono pored čega se prolaze – bilo to planine, doline ili vodene površine. S dlanom na prozoru, korisnici konačno mogu da osete pejzaž koji se menja pored njih.
Koncept Feel the view razvio je Fordov italijanski tim zajedno sa GTB Roma i Aedom, lokalnim startapom koji se specijalizuje za razvoj uređaja za osobe sa oštećenim vidom.
Feel the view koncept uključuje pametno staklo i virtuelnog asistenta priključenog na audio opremu automobila
Svaka nijansa pretvara u vibraciju različitog inteziteta na prozoru automobila pomoću čega slepi mogu bukvalno da osete kako izgleda okoliš.
Zahvaljujući pomenutim tačkama, ovaj uređaj transmituje preko 225 nivoa vibracija na staklo automobila. To funkcioniše tako što ugrađena kamera snima realističnu sliku pejzaža, koja se onda konvertuje u sliku u različitim nijansama sive. Svaka od ovih nijansi sive se pretvara u vibraciju različitog inteziteta na prozoru automobila pomoću čega slepi mogu bukvalno da osete kako izgleda okoliš.
Ova inovativna tehnologija bazira se na relaciji malih sivih tačaka
Glasovna asistencija
Uz to, virtuelni asistent povezan s audio opremom automobila putem online veštačke inteligencije pomaže korisnicima da ono što osete stave u određen kontekst. Drugim rečima, asistent je tu da slepima rečima objasni ono što se nalazi pred njima. U nastavku pogledajte video koji podrobnije pojašnjava ovu tehnologiju i iskustva prvih korisnika:
Primena taktilnog dizajna u arhitekturi
Taktilni dizajn i upotreba materijala specifičnih struktura odavno se primenjuje u arhitekturi, naročito kada je u pitanju usmeravanje kretanja osoba sa oštećenim vidom. Najčešći primeri vide se u dizajnu zidova i podova javnih hodnika, kao i rukohvata. Ukoliko Ford ovu ideju ipak odluči da plasira na tržište, nesumnjivo je da će ona naći svoju primenu i u dizajnu pojedinih rezidencijalnih objjekata i, još bitnije, škola za slabovide.
Kako je industrija televizora pogurala staklarsku industriju da naprave što tanje staklo, tako je postalo moguće da se napravi nova vrsta prozora.
Naučnici iz Nacionalne laboratorije Lorens Berkli (LBNL) razvili su novi tip troslojnog stakla za prozore koji je iste debljine kao i standardni dvoslojni prozor ali ima duplo bolje termičke karakteristike.
U saopštenju koje je izneo američki Departman za energetiku rekao je da je ovo veliko dostignuće moguće zahvaljujući raspoloživosti veoma tankog stakla koji se koristi u proizvodnji televizora. Staklo debljine svega 0,7 milimetara koristi se za pravljenje ekrana, a umesto uobičajenog argona koristi se gas kriptona.
U sredini prozora se nalazi staklo debljine svega 0,7 mm dok je između kripton gas
Ovi prozori su značajno laganiji, lakši za ugradnju, a pritom imaju i duplo bolje termičke karakteristike od najboljih dvoslojnih prozora.
Troslojni prozori visokih performansi, koji se uglavnom koriste u pasivnoj izgradnji, već su neko vreme dostupni na tržištu. Međutim, oni su deblji pa samim tim i teži za ugradnju od standardnih dvoslojnih verzija pa mnogi izvođači ne vole da rade s njima. Zahvaljujući činjenici da su stakla u novim „troslojnim super prozorima“ veoma tanka, oni su značajno laganiji, lakši za ugradnju, a pritom imaju i odlične termičke karakteristike.
Super prozori imaju koeficijent R, koji određuje otpornost stakla na gubitak toplote, između 8 i 10 (veći broj znači veću otpornost) što je skoro duplo bolje od najboljih dvoslojnih stakala na tržištu, ističe se u saopštenju.
U laboratoriji su napravljeni prototipi prozora, a sada dve američke fabrike rade na verzijama pogodnim za industrijsku proizvodnju i široku upotrebu.
Pomeranje granica
U saopštenju se takođe navodi da laboratorija radi na visoko-performansnim prozorima još od naftne krize, 70-tih godina prošlog veka, kada su razvili niskoenergentne premaze. Čarli Curcija, jedan od naučnik iz LBNL-a, rekao je da su super-prozori mogli stići na tržište i ranije da su postojala tako tanka stakla u tako velikim pločama.
„Tanko staklo debelo je svega 0,7 milimetara“, kaže on. „Pre dvadeset godine nismo mogli da pronađemo kompaniju koja bi mogla da napravi tako tanko staklu u velikim količinama. Sada kada je TV industrija pogurala industriju stakla da naprave ono što njima treba, i mi smo dobili staklo koje je tanko i otporno.“ I što je najvažnije – dovoljno jeftino da može da se koristi za prozore.
Ako u sobi nema puno stakla, ogledala i zlata – ne valja! Barem što se tiče ruskog ukusa…
Već ste navikli da čitate naše raporte sa Salone del Mobile, najvećeg sajma nameštaja na Evropi koji se održava svakog proleća u Milanu. Jeste li znali da se pola godine kasnije isti takav sajam održava i u Moskvi? Ovo je prvi put da smo na Salone del Mobile Milano.Moscow, a ovo su naši utisci koje smo zatekli pod halama velikog izložbenog prostora Crocus Expo na severu ruske prestonice.
Iako su sajamske hale same po sebi velike, ruska edicija milanskog sajma daleko je manja pa za obilazak ne treba više od pola dana. Ipak, malo pakovanje ne znači da je sadržina loša. Dapače, kroz dve hale može se steći utisak šta prolazi na ruskom tržištu, odnosno, može se napraviti presek ruskog stila po pitanju dizajna enterijera. Naš prvi utisak je da su mnogi proizvođači ranije predstavljene modele prilagodili ruskom tržištu tako da se na skoro svim štandovima pojavljuju komadi u zlatnim nijansama, sa sjajnim teksturama i uz obilato korišćenje reflektujućih površina. Dakle, ako u sobi nema puno stakla, ogledala i naravno zlata – ne valja!
Ogledalo na ogledalo!
Na skoro svim štandovima pojavljuju se komadi u zlatnim nijansama, sa sjajnim teksturama i uz obilato korišćenje reflektujućih površina.
Na sajmu su se pojavili sva velika imena u proizvodnji nameštaja koja smo sretali i u Milanu ali na znatno manjim štandovima. Flou, Kartell, Calligaris, Arketipo, Scavolini, Cattelan Italia su neki od brendova koje izlažu na sajmu, a čiji se proizvodi mogu kupiti i u Srbiji. Modeli koji su predstavljeni u Italiji, predstavljeni su i u Moskvi sa dodatnim raskošnijim bojama, materijalima i teksturama.
Spavaća soba PoradaNišta bez velikih ogledala i zlatnih detalja
Iz mode u dizajn enterijera
Brendovi koje smo do sada uglavnom povezivali sa modnom ili industrijom automobila nego sa dizajnom enterijera, pažnju su privlačili više hrabrim kombinovnjem interesantnih tekstura nego sa modelima nameštaja. U pitanju su brendovi kao što su Roberto Cavali, Gianfranco Ferre, Fendi, Bentley i slični. Nameštaj sa izuzetno krupnim teksturama na foteljama ili sofama sa hrabrim šarenim materijalima privlačili su našu pažnju.
spavaca soba iz Roberto Cavalli HomeHrabre kombinacije tekstura na štandu Roberto Cavalli Home
Za razliku od sajma u Milanu, u Moskvi su se mogle pogledati i kuhinje. Scavolini je predstavio nove modele kuhinja kao i nove frontove u visokom sjaju s 3D efektom romboida a tu su i frontovi od prirodne i veštačke kože.
Na sajmu smo zatekli i mnogobrojne proizvođače kuhinja u klasičnom i modernom stilu kao i one koje kombinuju najbolje od ova dva pravca.
Kupatilski nameštaj smo videli u klasičnom ali i izuzetno modernom stilu.
Salon nameštaja u Moskvi bio je ujedno i pozivnica za centralni sajam Salone del Mobile u Milanu koji će održati od 9. do 14. aprila 2019. godine. U međuvremenu, tu je i Beogradski sajam nameštaja čije otvaranje je zakazano za 6. novembar. Vidimo se tamo!
Usvojen je zakon kojim se definišu propisi za fasade u cilju smanjenja broja stradanja ptica usled zaletanja u objekte.
Gusto naseljen grad, sa mnoštvom nebodera, kakav je Njujork može predstavljati veliku opasnost za ptice koje, zbunjene staklenim fasadama, udaraju u njih. Prema istraživanju New York City Audubon, u Njujorku godišnje 230.000 pticaudari u zgradu što za posledicu često ima i smrt. Kako bi se izbegla ova veoma negativna pojava, grad je poradio na bird-friendly zakonu.
Savet arhitektama je da na staklene fasade nanose linije ili tačke kojim se neće narušiti estetika zgrade, ali će se napraviti značajan korak za sigurnost ptica.
Naime, gradsko veće usvojilo je nacrt zakona kojim se ažuriraju građevinski propisi u skladu sa projektantskim i građevinskim zahtevima koji imaju za cilj da zgrade u Njujorku učine sigurnim za ptice selice. Izmenama će se uvesti zakon da fasade svih novih zgrada iznad 23 metra, kao i sve površine iznad krovnih terasa na bilo kojoj visini, budu izvedene od materijala koji su bird-friendly, poput stakla sa šarom ili teksturom kako bi se transparentne površine učinile vidljivijim za ptice koje lete velikom brzinom.
Predlog ne uključuje adaptaciju postojećih objekata, ali se zahteva da sve buduće obnove na objektima budu u skladu sa novim zakonom.
Tačke i linije na staklu
Severna Amerika već je izgubila 3 milijarde ptica, tačnije 29% ptičije populacije, u periodu od 70-tih godina do danas, kako zbog klimatskih promena, gubitka staništa i insekata, tako i zbog nesrećnih slučajeva sa fasadama zgrada.
„Pticama su oči pozicionirane sa strane i svako oko gleda drugačije stvari. Ptice imaju veoma malu percepciju dubine. Takođe, ptice nisu evoluirale na način da staklo prepoznaju kao barijeru, što znači da ako u staklenoj fasadi sagledaju refleksiju neba ili drveta u staklu, one će samo nastaviti da lete prema njemu.“, istakla je za CitylabChristine Sheppard, aktivistkinja za divlju prirodu.
Sheppard i njena organizacija, kao i druga društva koje se bore za očuvanje ptica, savetuju arhitektama da na staklenim fasadama nanose linije ili tačke kojim se neće narušiti estetika zgrade, ali će se napraviti značajan korak za sigurnost ptica.
Dobar primer
Kao uspešan primer Sheppard navodi Javits Convention Center na Menhetnu, koji je u periodu od 2005. do 2009. godine bio odgovoran za smrt oko 500 ptica. Međutim, tokom obnove u 2014. godini, na zgradu su postavljeni transparentni paneli zahvaljujući kojim je smrtnost ptica uzrokovana udarom u ovaj objekat smanjena za 90%.
Javits Convention Center, foto: David Sundberg
Ako može Njujork…
Tokom 2011. godine San Francisko je bio prvi veliki američki grad koji je usvojio standarde izgradnje objekata koji su se odnosili na sigurnost ptica. Ipak, grad je postavio ove standarde na dobrovoljnu osnovu. Nakon San Franciska još nekoliko manjih gradova Kalifornije i Minesote su počeli da primenjuju ove standarde.
Sheppard se nada da će mnogi gradovi nakon Njujorka usvojiti standarde izgradnje prilagođene pticama i dodaje: “Ako Njujork može to da uradi, drugim gradovima neće biti tako lako da kažu da to je stvar previše komplikovano i da to ne mogu da izvedu. Sprovođenje ove mere ne može biti komplikovanije i teže nego u Njujorku.“
Saznajte kako se ponaša plastika, staklo i karton, a kako nerđajući čelik, alumijum ili bakar kada na njega padne zarazni virus Covid-19.
Pandemija koronavirusa potpuno je zaustavila planetu i izazvala je ogromne posledice na naš svakodnevni rad i život. U momentu kada je situacija vrlo teška, u ponekim zemljama dramatična, ne bi bilo loše znati na koji se način virus ponaša i kako se on može izbeći.
Dobro je poznato da je Covid-19 respiratorna bolest koja se prenosi vazdušnim putem. Ono zbog čega je ovaj virus posebno opasan jeste njegova visoka stopa zaraze, jer on ima mogućnost da opstane van ljudskog tela – u vazduhu, na metalu, staklu, plastici… Ukoliko se ove površine dobro ne dezinfikuju, zaraza se može proširiti. Postavlja se pitanje koliko tačno koronavirus opstaje na površinama koje su u našem okruženju.
Kada kapljice završe na površinama, virus se ponaša različito u zavisnosti od materijala na koji je pao.
Dokazano je transmisija s čoveka na čoveka ima inkubaciju koja traje 2 do 10 dana i da se prenosi preko vazdušnih kapljica. Ove kapljice se oslobađaju kašljanjem, kijanjem ili preko ruku koje se kontaminiraju dodirivanjem zagađenih površina. Koliko se ova bolest može lako proširiti govori podatak da se jednim kašljem može osloboditi 3.000 kapljica, a da, prema studijama virusologa u SAD, virus može da preživi u vazduhu do 3 sata nakon izbacivanja iz ljudskog tela. Kada kapljice završe na površinama, kao što su zidovi, odeća, nameštaj ili drugi predmete, virus se ponaša različito u zavisnosti od materijala na koji je pao, piše ArchDaily.
Istraživanje objavljeno u New England Medical Journey
Loša plastika i dobar bakar
Kao što se može videti u tabeli, Sars-Cov-2 (što je pravo ime za koronavirus) opstaje na plastici i nerđajućem čeliku oko 72 sata. Međutim, na bakruse virus ponaša drugačije i on može da opstane do 4 sata što ga čini najotpornijim materijalom na koronavirus. Na kartonu virus može da opstane do 24 časa, pa obratite pažnju na sve pošiljke u kartonskim pakovanjima.
Na bakru virus može da opstane do 4 sata što ga čini najotpornijim materijalom na koronavirus.
Drugo naučno istraživanje uzelo je u otpornost 22 materijala na sve vrste koronavirusa, izuzev samog Sars-Cov-2 koja je njegova najsvežija mutacija. Rezultati govore da na staklu i drvetu virus preživljava do 4 dana, dok kao aluminijumu on može da opstane samo 8 sati. S druge strane, i što je još važnije, istraživanje pokazuje da se koronavirus može lako ukloniti s površina dezinfekcionim sredstvima kao što je alkohol, 0,5% vodonik peroksid, ili izbeljivač sa 0,1% natrijum hipohloritom.
Kriza rađa nove ideje
U situacijama kao što je ova, uvek se pitamo šta struka može da uradi i kako može da prevaziđe ove probleme. U propisima za izgradnju zdravstvenih ustanova već je određeno koji se materijali i kako trebaju upotrebljavati u cilju smanjenja širenja zaraza. Ali bitno je imati na umu da prirodni i besplatni resursi, poput sunca ili vetra, mogu da učine prostore u kojima boravimo zdravijim i pasivnijim. Što se tiče materijala koji se sami dezinfikuju i ubijaju viruse, oni će verovatno vremenom doći, a zna se da se tokom kriza rađaju najbolje ideje.
Uz obnovu okolnih kuća iz 19. veka usledila je i izgradnja modernog suseda koji svojom neutralnošću ne narušava postojeći sklad okolnih objekata.
Arhitektonski studio Ov-a Architekti iz Praga izveo je projekat sedišta staklarske kompanije Lasvit u češkom gradu Novi Bor. Imajući u vidu delatnost firme, ali i želju klijenata da se ne naruši postojeći arhitektonski koncept susedstva, uz obnovu okolnih kuća koje takođe koristi ova kompanija, izgrađena je interpolacija u vidu skeletne konstrukcije, slične forme i gabarita kao susedni objekti, koja je upotpunjena transparentnom fasadom.
Foto: Tomáš Souček
Želja klijenta bila je da se kreira sedište kompanije koje nastavlja dugu tradiciju izrade stakla.
Vlasnici kompanije Lasvit želeli su da nastave poslovanje u objektima koje su se ranije koristili kao radionice, a kroz savremeno proširenje naglase identitet brenda, piše Dezeen.
„Želja klijenta bila je da se kreira sedište kompanije koje nastavlja dugu tradiciju izrade stakla i kroz čije objekte se kombinuje staklo i svetlo kroz savremen jezik.“, rekao je arhitekta Stefan Valouch.
Foto: Tomáš Souček
Prostorni reper
Novi beli transparentni objekat svakako je jak vizuelni ali i prostorni reper koji skreće pažnju na kompaniju koja se bavi izradom ne samo arhitektonskog stakla već i dekorativne rasvete i predmeta od stakla.
Foto: Tomáš Souček
Stakleni objekat je povezan sa dva susedna renovirana objekta u kojima su smeštene kancelarije.
Stakleni objekat je povezan sa dva susedna renovirana objekta u kojima su smeštene kancelarije, a na prizemlju novog objekta nalazi se kafić i prostorija za sastanke sa bibliotekom.
Foto: Tomáš Souček
Poseban ukras prostora je betonska zasvođena tavanica.
Foto: Tomáš Souček
Reinterpretacija
Forma novog objekta kao i transparentni paneli fasade osmišljeni su kao reinterpretacija kuća iz regije Česka Lipa koje su uglavnom obložene šindrom.
Foto: Tomáš Souček
Fasada je izvedena od 1.400 staklenih ploča, a svaka ploča teška je po 7,5 kilograma.
Celokupna fasada izvedena je od 1.400 ploča koje su zakačene na čeličnu potkonstrukciju koja je zakačena za betonsku konstrukciju objekta. Svaka od ploča ima debljinu od osam milimetara i težinu od 7,5 kilograma. Ploče su razvijene u saradnji sa firmom Lasvit, sa idejom da se koriste i na drugim objektima.
Foto: Boys Play Nice
Drugi dodati objekat u formi kuće je četvorospratni objekat namenjen izlaganju i testiranju lustera i svetlosnih skulptura koje mogu težiti i do pet tona. Ovaj objekat je u potpunosti „obmotan“ crnim metalnim pločama.
Foto: Boys Play Nice
Kompanija Lasvit planira da na ovoj lokaciji izgradi još dva objekta, kako bi se u potpunosti zatvorilo dvorište i dovršio gradski blok.
S obzirom na činjenicu da je građevinska industrija odgovorna za 75% potrošnje prirodnih resursa, veliki značaj ima reciklaža materijala koji se koriste za pravljenje zgrada.
Sirovine poput kamena, peska i gvožđa eksploatišu se širom sveta u velikim količinama u cilju zadovoljenja potreba gladnog tržišta. S druge strane, na gradilištu se stvaraju velike količine građevinskog otpada koje često završe na nesortiranom otpadu, te se ne reciklira. Tako, na primer, u Brazilu građevinski otpad čini između 50 i 70% ukupnog čvrstog otpada. Za Srbiju taj podatak ni ne postoji…
Međutim, ako bi se više pazilo, ovaj otpad bi mogao da ima značajan potencijal za ponovnu upotrebu. Ukoliko bi se otpad pravilno odlagao, sortirao a zatim reciklirao, osim što bi bilo manje otpada, bila bi manja potreba za eksploatacijom sirovina, piše ArchDaily.
Reciklažom se smanjuju šanse za nastajanje divljih deponija, ali se i redukuju troškovi u građevinarstvu.
Da bi se adekvatno vodio proces reciklaže, neophodan je efikasan sistem odlaganja i sakupljanja građevinskog materijala. Iako su klasifikacije specifične za svaku zemlju, generalno postoje dve glavne grupe. U prvu grupu spadaju beton, keramika, kamen i cement, koji i čine najveću količinu otpada, dok u drugu spadaju drvo, plastika, metal i ostali građevinski materijali. U daljem tekstu pogledajte na koji način se recikliraju neki od materijala koji se najčešće koriste.
Sve počinje od pravilnog sortiranja otpada; Foto: Ivan Brodey
Čelik: nebo je granica
Čelik se može dobiti spajanjem rude gvožđa i uglja, topljenjem u visokim pećima ili reciklažom čeličnog otpada pomoću električnih peći. Reciklaža čelika doseže još do perioda Rimskog carstva, kada su vojnici skupljali ratne predmete preostale na bojištu i koristili ih za proizvodnju novog oružja.
Naime, čelik se može beskonačno pretvarati u nove proizvode a da ne izgubi na kvalitetu. Najčešće se od recikliranog čelika izrađuje armatura, žice, ekseri i razni metalni profili.
Čelik se može beskonačno pretvarati u nove proizvode; Foto: Luis Gordoa
Beton: lakši od originalnog
Reciklažom betona se smanjuje znatna količina građevinskog otpada, smanjuju se troškovi gradnje ali i količina emisije CO2 prilikom stvaranja novog betona. Za recikliranje čvrstog betona koristi se posebna drobilica, pomoću koje se proizvodi materijal poznat kao „reciklirani agregat“.
Donedavno se reciklirani beton koristio samo za izradu temelja i temeljnih ploča, ali su testiranja pokazala da betonski agregat uz efikasne tehnologije može dati strukturalne elemente pd 30 do 40 MPa.
Takođe, veoma je bitna činjenica da su reciklirani agregati od 10 do 15% lakši u odnosu na „originalni“ beton, što podrazumeva manju količinu po kubnom metru strukture, kao i manju cenu troškova transporta.
Betonski agregat može dati strukturalne elemente pd 30 do 40 MPa; Foto: Apt and Huguet
Drvo: od strukture do biomase
Upotreba „recikliranog drveta“ je tokom poslednjih godina postala izuzetno popularna. Reciklirano drvo koje je čvrsto se može koristiti za izradu većih strukturalnih elemenata, ili u formi letvi za izradu sanduka, paleta ili nosača za različite namene.
Mekše drvo, koje je često i jeftinije, takođe se može reciklirati i često se koristi za izradu raznovrsnih panela. Reciklirano drvo se često koristi i za izradu MDF ploča. Ukoliko se pak sa drvetom ne može izvesti nijedan od ovih procesa, ono se može koristiti za proizvodnju biomase.
Od recikliranog drveta mogu se praviti sanduci i palete; Foto: Humberto Romero
Gips: sviraj to ponovo, Sem
Ukoliko se gipsani elementi, kao i malteri nepravilno odlože mogu ispuštati zapaljiv i vrlo toksičan sumporvodonik i tako zagaditi zemlju i podzemne vode. Međutim, ukoliko se pravilno sprovede reciklaža, ovaj materijal zadržava iste fizičke i mehaničke karakteristike.
EPS: Premazan svim bojama
Ekspandirani polistiren, poznatiji kao stiropor, se takođe može reciklirati. Ovaj materijal se može koristiti za proizvodnju novih plastičnih proizvoda, pa čak i za proizvodnju premaza i boja.
Mali je put od stiropora do plastike; Foto: Santa Luzia
Staklo: vidimo se na asfaltu
Iako staklene flaše i posude prolaze kroz ustaljen proces reciklaže, reciklaža prozorskog stakla se suočava sa nizom komplikacija. Zbog svog različitog hemijskog sastava i temperature topljenja, prozorsko staklo se ne može reciklirati zajedno sa ostalim staklenim proizvodima.
Međutim, prozorsko staklo se nakon topljenja može ugraditi u asfalt ili čak u žute i bele reflektivne boje za put. Sa druge strane, slomljeno staklo se može kombinovati sa betonom za stvaranje podova i granitnih ploča.
Reciklirano staklo se može koristiti u proizvodnji asfalta; Foto: by Zian Fzr on Unsplash
A drugi materijali?
Cink, aluminijum, razni materijali za pakovanje i tekstil takođe mogu imati svoju ponovnu upotrebu. Naravno, postoje supstance poput azbesta, boja na bazi lateksa, hemijski rastvarači i lepkovi, kao i boje na bazi olova kojima je potrebno vrlo pažljivo tretiranje kako bi se smanjio njihov uticaj na životnu sredinu.
Osim toga što bi regulisanim tokovima reciklaže bila smanjena šansa za nastajanjem divljih deponija, koje štetno utiču na životnu sredinu, smanjili bi se troškovi u građevinarstvu, kao i eksploatacija sirovina i zagađivanje vazduha proizvodnjom novih materijala.
Projekat u blizini Bakingemske palate zahtevao je posebno brižljiv pristup razvijanju koncepta stambene zgrade u odnosu na kontekst. Inovativna arhitektura i materijali su dali pravi odgovor.
Projekat objekta nazvanog IV Castel Lane Apartments, koji potpisuje arhitektonska firma NAME architecture, predstavlja novi stambeni koncept vrhunskog stanovanja u Westminsteru, prestižnom kvartu Londona, koji je ceo pod zaštitom.
Naime, investitor projekta Land Securities imao je ideju da u jednom bloku prostorno i arhitektonski sjedini objekat sa 28 stanova i tri gradske kuće na ukupno 4.600 kvadratnih metara.
S obzirom na da blok izlazi i na dve ulice, gde jednu karakterišu veliki viktorijanski blokovi vila, dok su sa druge strane tradicionalne londonske kuće, bilo je potrebno pažljivo pristupiti oblikovanju, kako bi se dobila koherentna i objedinjena šema, pišu arhitekte za ArchDaily.
Savršeno uklapanje u staro okruženje; Foto: NAAROKombinacija kamena i stakla kao dobitno rešenje; Foto: NAARO
Materijalizacijom pročelja u kamenu izgrađena je veza sa okruženjem, dok su zastakljene forme stvorile savremenu fasadu.
Karakter arhitekturi kompleksa svakako daju fasadne staklene površine, koje su arhitekte razrešile u uskoj saradnji sa stručnjacima iz kompanije Arup. Materijalizacijom pročelja u kamenu izgrađena je veza sa okruženjem, dok su zastakljene forme vizuelno stvorile karakterističnu i savremenu fasadu.
Zakrivljene staklene površine daju objektu skulpturalni izgled, a smena konkavnog i konveksnog zakrivljenja razigrava objekat ka uličnom frontu. Takođe, na ovaj način se stvara “polu-lebdeći “unutrašnji prostor, što stvara posebnu atmosferu u enterijeru.
Zakrivljene staklene površine daju objektu skulpturalni izgled
Urbani kontekst
Kompleks prati i niz održivih i energetski efikasnih sistema, poput zelenih krovova i solarnih panela kako bi se obezbedila energija za funkcionisanje objekta ali i prijatan život stanara.
Projekat je zahtevao i detaljne pregovore sa zainteresovanim stanarima, kako bi se stvorila programska šema koja će adekvatno odgovoriti na postojeći osetljivi urbani kontekst.
Kako bi se očuvalo važno zdanje iz 1769. godine, porušeni delovi zidova, podova i krova biće zamenjeni staklenim insertacijama.
Zdanje zvano Menokin House predstavlja istorijsku i nacionalnu znamenitost kolonijalne arhitekture Sjedinjenih Američkim Država jer je u njemu živeo jedan od potpisnika Deklaracije nezavisnosti. Ona je ujedno i jedna od najbolje dokumentovanih kuća 18. veka u SAD – svi arhitektonski i građevinski crteži sačuvani su. Ali ne i kuća.
Nažalost, ova zdanje koje se nalazi na imanju od 500 hektara, okruženo šumama, poljima i plovnim putevima, potpuno je devastirano. Međutim, rekonstrukcija Menokina je upravo započela, a zanimljiva je zato što su delovi kuće koji fale nadomešćeni staklom.
Sigurno će biti dobra za selfije… Rendering: Machado Silvetti
Porušeni delovi zidova, podova i krova biće zamenjeni staklenim insertacijama koje će otkrivati zidarske detalje iz 18. veka.
Fondacija Menokin otpočela je izgradnju projekta “Glass House Project” u okviru inicijative za obnovu istorijskih znamenitosti u SAD. Projekat koji potpisuje Machado Silvetti, u saradnji sa inženjerom za staklo Eckersley O’Callaghan i pejzažnim dizajnerom Reedom Hilderbrandom, biće razvijan u fazama a planirano je da bude gotov do 2023. godine, piše ArchDaily.
Ovako će kuća izgledati noću; Rendering: Machado Silvetti
Novo i staro
Kada projekat bude završen 2023. godine, stakleni deo kuće će posetiocima omogućiti da u potpunosti razumeju originalnu kuću i sagledaju njenu celokupnu konfiguraciju, kao i njen odnos prema prirodnom okruženju. Takođe, istovremeno će moći iz blizine da sagledaju proces i krajni rezultat restauracije, kao i materijale, tehnike i način zanatskog rada na kući koji potiče iz 18. veka.
Foto: Menokin Foundation
Nagrade
Ovaj projekat 2016. godine dobio nagradu od strane Architect’s Newspaper zbog inovativnog pristupa restauraciji. Rekonstrukcijom se naglašavaju dekonstruisani arhitektonski elementi objekta, otkrivajući ono što se obično ne vidi. Ovakav pristup restauraciji otkrivaju se zidarski detalji 18. veka, a ujedno se unose savremena rešenja 21. veka.
Foto: Menokin Foundation
Upotrebom stakla originalni materijali iz 18. veka su isplivali u prvi plan i dato im je na značaju. A upravo je to i bila ideja ovog celog projekta.
Nakon završetka izgradnje ove kuće, ideja o odmoru i vikendici dobijaju jedno sasvim novo značenje u našoj zemlji.
Kuća koja je skrenula veliku pažnju struke ali i javnosti, jeste projekat letnje kuće na Avali, o kojoj smo pisali u julu, konačno je finiširana. Kao što smo tada napisali, naručilac projekta, Zoran Spasojević, želeo je vikendicu kakvu niko drugi nije imao u Srbiji. Iako su želje bile velike, budžet je (ipak) bio mali. Rešenje problema ponudili su Nemanja Zimonić i Ognjen Krašna, arhitekte iz studija TEN, nesvakidašnjim odnosom otvorenog i zatvorenog prostora, kuće i terase.
Lagana struktura od čelika i stakla elegantno se nadvija nad kućicama sa malim prozorima i dvovodnim krovom. Suprotno svom okruženju, ova kuća je otvorena i promenljiva. Naime, kroz sistem pomerljivih panela i tendi kuća menja svoju namenu, oblik i pojavnost. Kroz par transformacija, korisnik ima potpunu moć kontrole osunčanosti, otvorenosti i provetrenosti prostora.
Iako senzacionalna, ova kuće je izvedena „dosledno originalnoj arhitektonskoj ideji uprkos ili uz dostupne resurse i načine koji odgovaraju potpuno lokalnim standardnim, a tu ne mislim samo na finansije, već i na znanje majstora, zanatlije, materijale i njihovu dostupnost na tržištu“ – navodi Nemanja Zimonić za naš portal. Cilj je bio projektovati i realizovati u okviru zacrtanog budžeta, lokalno dostupnih materijala i tehnika gradnje.
Četvrta terasa se može pretvoriti u prostor zatvorenog boravka; Foto: Relja Ivanić
Kuća sa četiri terase
Funkcionalno, kuća je zamišljena kao prostor od četiri terase, koje lebde nad terenom. Bašta bez prekida prolazi ispod objekta i formira središnje dvorište. Svaka terasa ima svoju namenu i materijalizaciju. Jedna od njih se sistemom pokretnih zidova može transformisati u prostor zatvorenog boravka. Efekat „lebdenja nad terenom“ zahtevao je sofisticiran statički proračun, optimizaciju čelične konstrukcije i primenu naprednih tehnika izvođenja na licu mesta.
U sredini kuće nalazi se atrijum; Foto: Miloš Martinović
Suprotno svom okruženju, ova kuća je otvorena i promenljiva.
Kuća je zamišljena kao sklop od 4 terase; Izvor: TEN Studio
Konstrukcija od čeličnih profila
Konstrukciju objekta čini čelični skeletni ram 3.3×3.3 metra, profila od 80mm koji se nosi na 3 osnovne tačke, na betonskim temeljima od SCC Agilije. Elementi čelične konstrukcije napravljeni su u radionici, pa transportovani i zavareni na licu mesta.
„Važno je napomenuti da je svaki detalj vidljiv i konstruktivan, sve što vidite to doprinosi statici kuće, (tačnije) postoji direktna veza sa konstrukcijom“ – naglašavaju projektanti. Na taj način, svakom detalju je moguće pristupiti i popraviti ga ako zatreba, a to svaka konstrukcija zahteva posle 50 ili 100 godina upotrebe.
Konstrukciju čini čelični skeletni ram 3.3×3.3 metra, profila od 80mm koji se nosi na 3 osnovne tačke.
Pored toga, svaki element u sklopu promišljen je do tančina. Na primer, materijal fasade je aluminijumska stolarija sa velikim prozorskim otvorima, uz rotacione panele na severnoj strani objekta. Sve ove elemente arhitekte su sami konstruisali i izveli pomoću lokalnih zanatlija. U arhitekturi kuće, nezaobilazne su i tende koje su (takođe) unikatno rešene.
Projektovana isključivo za tople (letnje) uslove, kuća briše granicu između tradicionalnu granicu između enterijera i eksterijera. To je zahtevalo primenu trajnih i čvrstih materijala. Rinol tip betonskog poda ispunio je sve zahteve jednostavne ugradnje, mehaničke otpornosti, otpornost na habanja, dugovečnosti i lakog održavanja.
„Naša premisa je da svaki materijal enterijera treba da bude lak za održavanje, kao i da pripada karakteru kuće i načinu na koji je pravljena, da reflektuje tu ideju i prisustvo prirode. Naravno, sve što smo radili, radili smo opet lokalno – uz nekoliko kilometara udaljenosti, pa je to bila osnovno pravilo koje nas je vodilo. Što se tiče nameštaja, tu se nismo mešali, svako može da oprema kako želi. Kuća to dozvoljava“ – zaključuju arhitekte.
Rotacioni paneli nalaze se na severnoj strani objekta; Foto: Miloš Martinović
Vikendica na dan
Ova unikatna kuća za letnji boravak na Avali, u građevinskom i ekonomskom smislu, je priuštiva – zasnovana na ograničenim resursima i tržišnim cenama gradnje. Neočekivano, nije reč o tipskom rešenju, već o smelom poduhvatu koji je u celosti izveden o originalnoj zamisli.
Međutim, učešće klijenta u ovom projektu (reklo bi se) najuticajnije je od svega. Prisustvo, posvećenost i poverenje koje je klijent ukazao arhitektama rezultovao je originalnom kućom, ali i novim poslovnim modelom.
Naime, Letnja kuća na Avali privukla je ogromnu pažnju i upite. Kako je prilagodljiva, sagrađena od održivih materijala i laka za održavanje, klijent se odlučio da kuću kratkoročno izdaje po modelu vikendica na dan.
Ova kuća osmišljena je da pruži pun komfor i zabavu svojim korisnicima; Foto: Miloš Martinović
Prozori otporni na vatru nisu novost na tržištu ali malo je poznato da oni sadrže gel koji je kancerogen. Ovaj novi tip stakla daleko je ekološkije i tehnološki naprednije rešenje!
Konvencionalni protivpožarne prozori uglavnom se sastoje od dvoslojnog stakla ispunjenim hidrogelom na bazi akrilamida, koji može da stvara ekološki problem u okruženju. Ova stakla funkcionišu po principu da, kada je prozor izložen vatri, prvo pukne jedno staklo a onda gel postaje izložen vatri. Tada voda u gelu nastavlja da ključa, a temperatura drugog stakla se smanjuje usled hlađenja isparavanjem. Zatim hidrogel formira gusti toplotno-izolacioni sloj soli na drugom staklu i štiti ga.
Reklo bi se idealno – da hidrogel na bazi akrilamida nije kancerogen.
Tražeći bezopasniju alternativu toksičnom hidrogelu, naučnici sa nemačkog Fraunhofer instituta za zaštitu životne sredine, bezbednost i energetiku, eksperimentisali su sa raznim supstancama. Nakon skoro 60 neuspešnih pokušaja otkrili su da je „osnovna komponenta“ ta koja odgovara njihovom proračunu.
Foto: Fraunhofer/Banczerowski
Nova komponenta omogućava da prozori ostanu neoštećeni i pri temperaturi preko 1.000C u periodu do dva sata.
Nova razvijena komponenta na bazi gela nije kancerogena, niti je na bilo koji drugi način opasna i omogućava da prozori ostanu neoštećeni i pri temperaturi preko 1.000 Celzijusovih stepeni u periodu do dva sata. Osim toga, proizvodna linija za stvaranje novih vatrootpornih stakala proizvede samo 20 kilograma otpada dnevno. Radi poređenja, prema proračunima naučnika sa Fraunhofera, tradicionalna proizvodnja vatrootpornih stakala stvori između 150 i 160 kilograma otpada na dnevnom nivou.
Nova stakla se trenutno koriste pri obnovi Global Towera, kao i za izgradnju Grand Towera, a oba objekta se nalaze u Frankfurtu… za koje se nadamo da neće imati priliku da isprobaju otpornost ovog stakla.
Osim što generišu energiju iz sunčevih zraka, prozori i potamne kako bi toplotni ugođaj u unutrašnjosti bio bolji.
Prozori su zbog svoje transparentnosti prilikom prijatne sunčeve svetlosti blagodet za svaki prostor. Međutim, tokom letnjih meseci dovode do pojačanog zagrevanja unutrašnjosti pa mnogima klima uređaji rade bez prestanka. Kako bi se nabolje iskoristila ova situacija, istraživači iz SAD razvili su prozorske sisteme koji automatski mogu da promene boju, odnosno da potamne kada se zagrevaju sunčevom svetlošću i da pritom funkcionišu kao fotovoltrični paneli.
Naime, stakla koja menjaju boju postoje već neko vreme i uglavnom se koriste za naočare kako bi zaštitile korisnika pri jakoj svetlosti. Isti princip nedavno je primenjen na staklima većih dimenzija koja se mogu ugraditi u prozorska okna i regulisati zatamnjenje automatski ili pri naredbi, piše Nature Communications. Istovremeno, prozirne ili poluprozirne solarne ćelije postaju sve efikasnije, te se može razmotriti i njihova ugradnja u prozore.
Istraživač Lance Wheeler drži u ruci uzorak novog fotovoltričnog prozora koji menja boju kada se pojača osvetljaj; Foto: Dennis Schroeder, NREL
Boja blokira odsjaj, a kada taj proces otpočne istovremeno stakla počinju da sakupljaju i energiju iz te svetlosti.
U novoj studiji, istraživači sa Američkog departmana za obnovljivu energiju (US Department of Energy’s National Renewable Energy Laboratory – NREL), kombinovali su dve tehnologije na jednom proizvodu, odnosno prozoru. Njihova, kako je nazivaju, termohromna fotonaponska tehnologija omogućava promenu boje stakala prozora kako bi blokirao odsjaj i unutrašnjost učinila hladnijom tokom letnjih dana, a kada taj proces otpočne istovremeno stakla počinju da sakupljaju i energiju iz te svetlosti.
Njihovi prozori kao sastavni deo imaju tanki sloj perovskita, odnosno novorazvijenog materijala kojeg čine solarne ćelije i koji je postavljen između dva stakla prozora zajedno sa rastvaračem pare. Naime, kada je vlažnost niska perovskit ostaje proziran, omogućavajući da svetlost normalno ulazi kroz prozor. Na određenim temperaturama, para uzrokuje da se kristali perovskita preurede, prvo u lanac, zatim u plaču, pa u kocku. Prilikom svakog novog oblika dolazi do promene boje, postepeno se smanjuje prodor svetlosti, a istovremeno počinje i proizvodnja električne energije.
Kada površina stakla dosegne toplotu između 35 i 46 stepeni Celzijusovih, boja prozora može da prođe od žute, preko narandžaste i crvene do smeđe za oko sedam sekundi. Ovo je značajan pomak u odnosu na prototip tima NREL koji je ranije razvio, kada su stakla prelazila od prozirne do smeđe boje tek pri temperaturi od 65,5 do 79,4 stepena Celzijusova i taj proces je trajao tri minuta.
Manje klima uređaja
U idealnom slučaju, termohromni fotonaponski prozori mogli bi da smanje potrebu za klima uređajima, koji tokom letnjih meseci mogu biti ogromni potrošači, a pritom bi se čak i obezbedila određena količina električne energije iz obnovljivih izvora. NREL tim ističe da bi prototip ovog prozora u potpunosti mogli da razviju u roku od godinu dana.
Staklene ograde postale su nezaoblizan arhitektonski detalj na stambenim i poslovnim objektima. Otvorenost balkona ili terase koja se ostvaruje kombinacijom metala i stakla povećava količinu prirodnog svetla unutar objekta i širinu pogleda, te na taj način doprinosi da se u tom prostoru čovek oseća prijatnije.
Staklo svojim prisustvom ne dominira, vrši svoju funkciju, te na taj način čini prostor savremenim. Ovaj tip ograda u objektu možemo sresti na balkonima, stepeništima, bazenima, ravnim krovovima i slično.
Staklena ograda sa stubovima; Foto: spectrum.co.nz
Vrste staklenih ograda
Razlikujemo kontinuirane i tačkaste staklene ograde.
Kontinuirane ograde sastoje se od segmenata stakla najčešće dužine 100-130cm i visine 100-110cm, između kojih se ostavlja prostor od 1cm, te od nosača odnosno podnog profila ograde. Podni profil se ugrađuje direktno na podlogu, s tim da u slučaju ako pod balkona ili terase ima pad prema ogradi, na nosivim profilima ostavljaju se mali otvori, te na taj način se sprečava da se atmosferska voda zadržava sa unutrašnje strane ograde. Ovaj detalj nije potrebno raditi ako se profil pričvršćuje za postojeći parapet balkona. Takođe, po želji kupca, na gornju stranu stakla mogu se ugraditi i rukohvati različitih dezena i boja.
Kontinuirana ograda bez stubova; Foto: RS TAPER-LOC Glass Railing System
Postoje kontinuirane i tačkaste staklene ograde koje nude različite mogućnosti korišćenja.
Kod tačkastih staklenih ograda između stakla i poda postoji otvor od par centimetara, a samo staklo pričvršćeno je tačkastim nosačima koji se kontinuirano na određenom razmaku raspoređuju duž linije ograde. Postoji mogućnost da se postavi čelični okvir ili samo stubovi, te unutar njih da se montira staklo ili da se ono pričvršćuje za podlogu nekim od tačkastih nosača.
Ako se koristi sistem sa spajder nosačima, na segmentima stakla se buše rupe u donjem dijelu i kroz njih se provlače nosači. Zbog rupa unutar stakla, preporuka je da se ono termički obradi kaljenjem.
Ograde sa spajder nosačima naročito su zastupljene na stepeništima sa složenom geometrijom.
Spajder nosači; Foto: Alumil
Tipovi profila staklenih ograda
Različiti tipovi profila za različite montaže.
A staklo?
Ograde se izrađuju od laminiranog ili kaljeno-laminiranog stakla, debljine 10-20mm. Tehnološki procesi kaljenja i laminiranja daju staklu zadovoljavajuću čvrstoću na udare. U slučaju da dođe do pucanja, ovi tehnološki procesi obezbeđuju da se većina stakla zadrži na foliji između dva međusobno zalepljena stakla ili u krajnjem slučaju da se razbije u tupe komade koji ne uzrokuju posekotine.
Debljina stakla zavisi kako od visine ograde, tako i od namene objekta. Najčešća debljina na privatnim stambenim objektima je 16mm, dok se na nekim prometnim javnim objektima (tržni centri, galerije, bioskopi,…) može sresti i staklo debljine 20mm. Ako se ograda balkona radi kao kombinacija betona i stakla odnosno, ako profil postavljamo na betonski parapet, onda debljina može da ide i 12mm.
Boja stakla se bira po želji kupca. Najekonimičnija varijanta je bezbojno (flot) staklo, koje je ujedno i najzastupljenije. Stakla u boji proizvode se u više nijansi: tamna, bronza, siva, zelena ili plava. Vrlo retko možemo sresti na ogradama i reflektujuće (stopsol) staklo koje je zapravo flot staklo sa dodatkom sloja za refleksiju.
Villa E u Sarajevu / Studio Doxat
Prednosti i nedostaci
Prednosti staklenih ograda su elegantnost i otvorenost. Korisniku ne zaklanjaju pogled i samim tim doprinose da celokupan prostor oko njih izgleda veće. Stoga su vrlo zastupljene na atraktivnim lokacijama kao što su turistički objekti na moru, vidikovci, tržni centri i sl. Male su debljine (1-2cm), što na malim balkonima stambenih zgrada može značiti veliku prednost u odnosu na klasične betonske ograde koje svojom širinom idu i do 30cm.
Nedostatak staklenih ograda jeste održavanje. Naime, ovakav tip ograda zahteva redovno čišćenje, a u višim etažama spoljašnja strana nije uvek lako pristupačna. Takođe, ogrebotine na staklima su mnogo uočljivije nego na drugim materijalima.
Cena staklenih ograda
Proizvodnja, transport i montaža stakla vrlo je skup i precizan posao, što samim tim znatno povećava cenu ovog tipa ograde u odnosu na standardne.
Cena ovog proizvoda na našem tržištu kreće se u prosjeku 150-200 evra po metru dužnom, u zavisnosti od visine i tipa ograde.
Ova monolitna betonska kuća na severu Portugalije dizajnirana je tako da se što suptilnije uklopi u prirodno okruženje ali i da ukućanima pruži sigurnost.
Arhitektonski studio Carvalho Araújo potpisuje projekat objekta Casa na Canicada, koji je smešten na izrazito pošumljenom placu od 75 ari. To je tek druga po redu kuća na ovoj lokaciji smeštenoj tik uz prirodni rezervat Canicada. Naime, na ovom mestu je već postojao derutni objekat, te je uklonjen kako bi se stvorilo mesto za izgradnju nove troetažne vikendice.
Fotografije: Nudo
Zbog topografije i nagiba terena lokacije, prva etaža kuće je delimično ukopana u padinu.
Obim prvobitnog objekta odgovarao je razmerama i proporcijama nove kuće, koja je projektovana tako da obezbedi kvalitetno organizovanje prostora potrebnih za ugodan život jedne porodice.
Prema planu, na spratu su organizovane spavaće sobe, dok su dnevne prostorije poput kuhinje sa trpezarijom i dnevnom boravku raspoređene na donjim nivoima.
Zbog topografije i nagiba terena lokacije, prva etaža kuće je delimično ukopana u padinu. Tu se nalaze kuhinja i trpezarija koje su preko velikih staklenih otvora sa dve strane vizuelno povezane sa okruženjem.
Otvorenost ka okruženju
Ulaz u kuću uspostavljen je na srednjem nivou i sa strane ulaza kuća gleda u padinu, dok je naspramna strana ovog nivoa izvedena gotovo u potpunosti u staklu, kako bi se obezbedio što otvoreniji pogled na obližnji rezervat.
Betonski podovi suptilno reflektuju kako prirodno tako i veštačko osvetljenje.
„Pejzaž i lokacija su suština ovog projekta. Traženo je jednostavno rešenje u smislu organizacije prostora i materijala, kako bi se istaklo ono što je teško definisati ili objasniti. To je nešto što samo možete da doživite ili osećate.“, rekla je za Dezeen arhitektica Joana Nunes.
Bunker za osećaj zaštićenosti
Objekat ima veoma jednostavnu i klasičnu formu i izgrađen je u potpunosti od izloženog, sirovog betona. Rezultujuća forma nalik bunkeru, pojačava osećaj zaštite koju nudi prirodno okruženje.
„Izbor betona za primarni materijal pojačava simbol slobode koji se tražio kroz definisan program, omogućavajući formiranje širokih prostora. To je materijal koji ne zahteva posebno održavanje, koji dostojanstveno stari i lako se kamuflira u pejzaž“, dodala je Joana Nunes.
Beton na podovima, zidovima i plafonima
U unutrašnjosti kuće, betonski podovi, zidovi i plafoni su polirani kako bi se stvorile glatke površine koje suptilno reflektuju kako prirodno tako i veštačko osvetljenje i tako pomažu u dodatnom osvetljenju prostora.
Stakleni pregradni zidovi se po potrebi mogu prekriti zavesama.
Stakleni pregradni zidovi se po potrebi mogu prekriti zavesama, kako bi se obezbedila potrebna količina privatnosti u spavaćim sobama, a istovremeno se zadržava osećaj velikog zajedničkog prostora za spavanje.
U eksterijeru, izliveni slojevi betona daju suptilnu strukturu monolitnom objektu, dok pejzažno uređenje, koje uključuje i prilazno betonsko stepenište dopunjuje glavnu strukturu.
Kombinovanje tradicionalnih i savremenih materijala rezultiralo je konstrukcijom koja ne dominira okruženjem, već ga svojim prisustvom čini intrigantnim.
Na obodu jednog sela u engleskom okrugu Norfolk, arhitektonska firma Hudson Architects je izgradila objekat nazvan Coast House (srp. Obalska kuća) uz primarno kombinovanje kremena, korten čelika i stakla.
Tako je mesto nekadašnje seoske kuće iz 1920-ih zauzela arhitektura koja poštuje svoj kontekst, ali svakako daje i lični pečat okruženju.
Kuća je podeljena na tri odvojena dela; Foto: Joakim Boren
Skulptura u seoskom okruženju
Kuća je zapravo podeljena na tri odvojena dela – centralni paviljon sa staklenim zidovima, koji je okružen krilom u kremenu i krilom obmotanim korten čelikom.
„Obalska kuća je zamišljena kao skulptura u svom okruženju, sa pogledom na široku dolinu, ležeći na ivici sela u severnom Norfolku. Kuća je jednospratna, što joj omogućava da sedi nisko na svojoj lokaciji. Ona ne dominira svojim okruženjem, već ga svojim prisustvom čini intrigantnim ukoliko je opazite dok prolazite ovuda“, rekao je za Dezeen osnivač arhitektonske firme iz Noriča, Entoni Hadson.
Pogled na centralni paviljon sa staklenim zidovima; Foto: Joakim Boren
Korten je nepogrešivo savremeni materijal, ali dobro funkcioniše u okruženju.
Kremen je odabran kako bi se odala počast tradicionalnim građevinskim materijalima koji su korišćeni za izgradnju obližnje crkve iz 15. veka, dok je korten izabran kako bi kući dao i savremeni izgled.
„Koristili smo savremenu paletu materijala koji bi stvorili respektabilan, ali savremen dodatak selu. Kremen je tradicionalni lokalni materijal, pa se ovde koristi i poštuje, a korten je, s druge strane, nepogrešivo savremeni materijal ali dobro funkcioniše u okruženju jer njegovi bogati tonovi odjekuju crvenom bojom starijih obližnjih zgrada izgrađenih od norfolkške crvene cigle i glinenog crepa“, dodao je Hudson.
Paviljon je sa dve strane obavijen krilom koje je obloženo kortenom; Foto: Joakim Boren
Stakleni zidovi za prirodnu svetlost
Centralni paviljon sadrži kuhinju, trpezariju i dnevni boravak i ovaj deo ima dosta prirodnog svetla zahvaljujući staklenim zidovima.
Paviljon je sa dve strane obavijen krilom koje je obloženo kortenom, i tu su smešteni udobna radna soba i predsoblje. Orijentisano prema ulici, drugo krilo je obloženo kamenom i sadrži četiri spavaće sobe i kupatila.
Zidovi od kremena postavljeni su paralelno sa granicom parcele; Foto: Joakim Boren
Zidovi od kremena formiraju čvrstu zaštitnu barijeru koja štiti privatnije i zatvorenije delove kuće.
Zidovi od kremena postavljeni su paralelno sa granicom parcele, te formiraju čvrstu zaštitnu barijeru koja štiti privatnije i zatvorenije delove kuće.
„Forma ovog elementa je savremeni ‘crinkle-crackle’ zid raskošnog karaktera, koji nam omogućava da postavimo prozore na način koji spavaćim sobama i njihovim kupatilima daje privatnost, kao i obilje jutarnje svetlosti“, objašnjava Hudson.
Prozori daju spavaćim sobama obilje jutarnje svetlosti; Foto: Joakim Boren
Robustan karakter javnih sadržaja
Hudson dodaje i da se korten, nasuprot tome, koristi za oblaganje glavnog ulaza, kao i udobne radne sobe sa pogledom na baštu, dajući ovim više javnim sadržajima robustan karakter.
Centralni deo kuće, ušuškan sa obe strane, zahvaljujući staklenim zidovima ima obilje svetlosti i pružena mu je mogućnost da se u potpunosti otvori ka velikoj baštenskoj terasi.
Centralni deo kuće u potpunosti se može otvoriti ka velikoj baštenskoj terasi; Foto: Joakim Boren
Valovita betonska površina na prostoru stare francuske fabrike stakla izlivena je na licu mesta a istovremeno formira i uokviruje javni trg.
Njujorška arhitektonska firma SO-IL i studio FREAKS iz Pariza nedavno su sproveli realizaciju kulturnog centra Site Verrier u Majzentalu, gradiću u severoistočnoj Francuskoj.
Projekat finansiran iz javnih sredstava zapravo predstavlja renoviranje i proširenje istorijske fabrike stakla – koja datira još iz 18.veka, skrivene među pejzažima sa razglednica parka prirode Severni Vogezi.
U postojećem objektu smeštene su tri nezavisne institucije. Muzej stakla (Musée du Verre et du Cristal) stoji kao živo sećanje na bogatu istoriju proizvodnje stakla na tom mestu, piše DesignBoom.
CIAV (Centre International d’Art Verrier) predstavlja međunarodni umetnički centar za staklo, gde se tradicionalno zanatsko umeće susreće sa savremenim praksama.
Cadhame (Halle Verriere) je pak multidisciplinarni kulturni prostor u kojem se održavaju umetničke instalacije, događaji i koncerti.
Sprovedena intervencija objedinjuje ova tri programa, kako bi se definisao savremeni identitet koji slavi svoje industrijsko nasleđe.
U postojećem objektu smeštene su tri nezavisne institucije; Ilustracija: SO-IL
Talasasta betonska površina funkcioniše ujedno i kao krov i plafon, ali i kao zid.
Tim arhitekata je Site Verrier oblikovao kao strukturu sa talasastom betonskom površinom, koja je izlivena na licu mesta, podsećajući na proces proizvodnje stakla dok istovremeno ujedinjuje prostore ispod svoje površine.
Ova površina funkcioniše ujedno i kao krov i plafon, ali i kao zid, ujedinjujući prostore tri različite institucije, a istovremeno formira i uokviruje javni trg.
Sekundarni programi su pažljivo organizovani iznad i ispod ove površine, uključujući kancelarijski prostor, radionice, kafić i restoran.
Projektom su proširene i funkcije postojećih zgrada. Fabrička hala je otvorena preko nove ulazne zone i uspostavljena je aktivnost u do sada nekorišćenom podzemnom nivou.
Pozorište sa 500 sedišta sada se može rekonfigurisati i kao prostor sa 700 mesta za stajanje, ili se čak potpuno otvoriti kao koncertna dvorana za 3.000 ljudi.
Ovaj novi javni gradski prostor podiže svest građana o ovom istorijskom mestu, dok istovremeno nudi veoma fleksibilno mesto za organizovanje pozorišnih predstava na otvorenom, koncerata ili raznih sezonskih događaja.
Kapaciteti fakulteta sada su uvećani za čak 5.300 neto kvadrata, a ono što ovaj objekat izdvaja od drugih jesu materijalizacija i najsavremenija oprema.
Posle više od 50 godina od osnivanja, Fakultet organizacionih nauka u Beogradu dobio je svoje proširenje. Novi objekat renomirane visokoškolske ustanove, čiji projekat potpisuje Kripinženjering, nalazi se odmah pored stare zgrade na Voždovcu.
Staro zdanje fakulteta bila je nekadašnja Osnovna škola „Bora Stanković „(sagrađena 1932. godine), a koja je 80-ih godina dodeljena FON-u na korišćenje. Odmah do njega dograđeno je moderno novo krilo sa neznatno uvećanom visinom krovnog venca u odnosu na staru zgradu. U zoni neposredne blizine postojećeg objekta, nov objekat je rešen kaskadno u dva nivoa kako bi se postigle što je moguće slične visine krovnih venaca.
Investicija vredna oko 6 miliona evra krenula je u realizaciju tokom proleća 2020. godine. Radove na ovom objektu sproveo je konzorcijum koji su činile kompanije MEnterijer Gradnja, Jugogradnja i ExIng. S druge strane, stručni nadzor vršili su Bureau Cube Partners i AGInstitut, dok je projekat izradio Krip Inženjering.
Nova zgrada FON-a ima prepoznatljivu fasadu od aluminijumskih panela i stakla; Foto: Sara Pilipović
Dok je fasada objekta jednostavna, unutrašnjost objekta nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Novi objekat čine 2 podzemne etaže parkinga i 5 nadzemnih etaža (računajući prizemlje). Posebna atrakcija svakako je zastakljena pasarela koja predstavlja toplu vezu između dve susedne zgrade fakulteta, a koje su međusobno udaljene oko 6 metara. Pasarela je u vidu stepeništa, zastakljena je i obezbeđena je platforma za osobe za invaliditetom.
Sadržaj nove zgrade čine:
2 velika amfiteatra
8 računarskih sala sa 240 računara
3 nove računarske učionice
6 novih učionica
10 kabineta
nova biblioteka i čitaonica
4 nove sale za sastanke
2 nivoa podzemnih garaža
Osim same zgrade, u sastav aneksa ulazi i prostrani popločani plato sa amfiteatrom (koji je zamišljen kao mesto okupljanja studenata), kao i prateće parterno uređenje sa zelenilom. U novi objekat se može ući direktno iz dvorišta Fakulteta ili preko zastakljene pasarele, dok je pristup podzemnoj garaži omogućen iz Ulica Jove Ilića.
Forma objekta je svedena na osnovne geometrijske elemente dok različite pozicije i veličine prozorskih otvora u određenoj doprinose razigranosti i dinamičnosti same fasade. U oblikovnom smislu, objekat je svedena geometrijska forma sa naznačenim zalučenim delom koji je saglediv iz pravca ka centru grada iz ulice Bulevar oslobođenja. No, dok je fasada objekta jednostavna, unutrašnjost objekta nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Centralni hol čini glavnu tačku povezivanja i prostorne orijentacije; Foto: Sara Pilipović
Novoplanirani objekat je u funkcionalnom smislu koncipiran tako da zadovolji savremene potrebe jedne visokoškolske ustanove.
U prizemlju aneksa se nalazi prostrani hol, koji je neprekinutim volumenom i stepenicima povezan sa prvim i drugim spratom. Tu je i velika čitaonica sa oko 100 sedećih mesta, kao i biblioteka. Poseban blok čine protivpožarno stepenište u čijem središtu se nalaze putnički liftovi koje zajedno koriste nastavnici i studenti.
Prvi i drugi sprat imaju sličnu prostornu organizaciju i raspored sadržaja. Iz prostranog hola ulazi se u veliki amfiteatar sa oko 200 mesta kojeg karakteriše najsavremenija akustika. Na ovim etažama se još nalazi i jedna učionica od oko 60 mesta, pomoćna kancelarija i servisni blok.
U prizemlju objekta se nalazi savremeno opremljena čitaonica sa 100 mesta; Foto: Sara Pilipović
Budući profesionalni menadžeri raspolažu sa jednom od najbolje opremljenih i organizovanih obrazovnih ustanova u Srbiji.
Na trećem spratu se nalazi sistem učionica do kojih se dolazi jedino stepeništem ili liftom. Pored servisnog bloka, tu je i terasa na otvorenom koja je orijentisana ka staroj zgradi fakulteta.
Poslednji četvrti sprat namenjen je kabinetima za nastavnike sa posebnom salom za sastanke kolegijuma. Ovaj sprat čine više radnih prostorija koje se nižu po obodu zgrade, dok se u samom središtu nalazi atraktivna zbornica sa zidovima od stakla i velikim stolom.
Zajedno sa novim prostornim kapacitetima, FON sada može primiti oko 25% studente više – navode iz uprave fakulteta. Na osnovu rečenog, može se zaključiti da budući profesionalni menadžeri raspolažu sa jednom od najbolje opremljenih i organizovanih obrazovnih ustanova u Srbiji.
Posebnu atrakciju čini sala za kolegijum koja se nalazi na 4. spratu; Foto: Sara Pilipović
Materijalizacija objekta
Materijalizacija novog objekta je takva da prati savremene trendove u arhitekturi sa posebnim osvrtom na vezu sa postojećom građenom sredinom.
Ulazni hol, kao i svi holovi na spratovima, kao i sva stepeništa imaju završnu obradu protivkliznu, granitnu keramiku, dok amfiteatri, učionice, nastavnički kabineti i druge prostorije sa više računara imaju dupli pod kako bi se obezbedio podni razvod kablova jake i slabe struje.
Završna obrada garaže u delu prostora za kretanje vozila ferobeton. Sve tehničke prostorije u podzemnim i nadzemnim etažama su završno obrađene protivkliznom keramikom.
Fasada objekta rešena je u dvojnom sistemu strukturalne i ventilisane fasade, a čiju finalnu obradu čine alubond paneli, čiji ton prati kolorit fasade stare zgrade.
Hol objekta popločan je mermernim pločama; Foto: Sara Pilipović
Aluminijum na fasadi i u enterijeru
U slučaju nove zgrade FON-a primenjen je široki asortiman proizvoda kompanije Alumil, od kojih se posebno ističe sistem zid-zavese, kao i rešenja za ulazna vrata i unutrašnju aluminariju.
Spoljašnja aluminarija SMARTIA M7 je klasični sistem zid-zavesa visoke energetske efikasnosti, koji nudi kvalitetnu konstrukciju uz svedene dimenzije profila. Osim toga, tipski detalji kontakta zid-zavese i ventilisane fasade u velikoj meri olakšali su proces projektovanja i izvođenja.
Spoljašnja vrata MD67 je novi sistem toplotno izolovanih ulaznih vrata u ponudi kompanije Alumil. Rešenje je prepoznatljivo po svom modernom dizajnu i visokim performansama, sa dvostranom konstrukcijom. Kao takav, ovaj sistem pruža mogućnost izrade ulaznih vrata sa panelima ili staklenim ispunama, što se za novu zgradu FON-a pokazalo kao pravo rešenje.
Zaunutrašnju aluminariju korišćen je sistem M9400 koji predstavlja aluminijumski tip hladnih profila koji mogu služiti širokom rasponu različitih potreba uz mnogobrojno kombinovanje elemenata u enterijeru, kao što su staklene pregrade.
Za spoljašnja ulazna vrata iskorišćen je model MD67 kompanije Alumil; Foto: Sara Pilipović
Najsavremenije BIM tehnologije
Važno je napomenuti da je projekat nove zgrade Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu jedan od prvih javnih projekata u Srbiji na kojem je u celosti primenjena BIM tehnologija.
„Prepoznajući značaj BIM metoda i informacionih modela za uspešnu realizaciju građevinskih projekata Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima inicirala je BIM implementaciju na ovom projektu još fazi izrade tehničke dokumentacije“ – kaže za naš portal Željko Žugić iz Kancelarije za upravljanje javnim ulaganjima.
Sam model (geometrija i materijalizacija) rađen je u programskom alatu Revit, dok su upravljački parametri (vreme i novac) pridodati u model kroz softverski paket Bexel Manager.
„Najveći izazov bio je uraditi verifikacioni izveštaj i iskomunicirati s projektantom sve izmene i prilagođavanja u tehničkoj dokumentaciji“ – kaže za naš portal Igor Osmokrović iz firme Bexel Consulting.
Sinhron plan objekta rađen je pomoću savremenih BIM tehnologija; Foto: Sara Pilipović
Nova faza razvoja
Pojedinačne dogradnje, prenamene i rekonstrukcije stare zgrade FON-a nisu mogle u potpunosti da odgovore na rastuće potrebe fakulteta, osavremenjivanje nastave i rast broja studenata.
Izgradnja nove i savremeno opremljene zgrade, čiju realizaciju je podržala Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima, pružiće fakultetu sasvim nove mogućnosti.
U istoriji beogradskog graditeljstva nova zgrada Fakulteta organizacionih nauka biće upisana kao jedno od prvih javnih zadnja na kojem je BIM tehnologija primenjena u celosti.
Nadamo se da će Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, a i mnogi drugi u Srbiji, uskoro dočekati nove generacije studenata u novim i savremeno opremljenim prostorima.
Konusna nadstrešnica obložena pločama od recikliranog stakla na neobičan način reflektuje vremenske uslove vinskog kraja u severnoj Kaliforniji.
Odvažna nesvakidašnja struktura postavljena je na imanju Donum, u dolini Sonoma u Sjedinjenim Državama, kao živahan kaleidoskop koji baca odraze 24 različite boje ispod svoje krošnje.
Instalaciju je dizajnirao Studio Other Spaces – islandsko-danski umetnik Olafur Eliason i arhitekta iz Nemačke Sebastian Beman, koji su projekat nazvan Vertical Panorama Pavilion pokrenuli još 2014. godine.
Instalacija je postavljena u dolini Sonoma u Severnoj Kaliforniji; Foto: Adam Potts
832 ploče od recikliranog stakla
Ovaj paviljon, koji je primarno namenjen kao prostor za degustaciju vina, ima povišenu konusnu nadstrešnicu obloženu pločama od recikliranog stakla, i to sa čak 832 staklena dela koji su raspoređeni oko okulusa koji se otvara na severu, piše This is Colossal.
Paneli su naslagani iznad baze od 12 stubova koji oponašaju mesece u godini, te šarene nijanse staklenih panela oslikavaju vremenske elemente neophodne za stvaranje Donumovog vina, odnosno sunčevu svetlost, intenzitet vetra, temperaturu i vlažnost.
Struktura stvara kontrast uobičajenom pejzažu ovog kraja; Foto: Adam Potts
Sunce natapa konstrukciju od vertikalno postavljene opeke punim spektrom boja, te se stvara kontrast uobičajenom pejzažu severne Kalifornije.
Vijugava staza posuta šljunkom vodi do prostora za sedenje na otvorenom, a kako sunce prelazi preko ove zone, natapa konstrukciju od vertikalno postavljene opeke punim spektrom boja, te se stvara kontrast uobičajenom pejzažu severne Kalifornije.
Inače, Donum planira da ugosti degustacije vina i ugostiteljske događaje u okviru novopokrenutog paviljona, gde će posetioci takođe moći da vide proizvodni pogon i biodinamičke i organske poljoprivredne prakse na imanju, najavili su vlasnici Mei i Alan Varburg.
Ispod nadstrešnice nalazi se konstrukcija od vertikalno postavljene opeke; Foto: Adam Potts
Vreme je za revoluciju stakla! Prozori sa hidrogel premazom debljine od samo nekoliko milimetara smanjuju unutrašnju temperaturu i do 3,5 °C.
Nakon što nas je leto na izmaku propisno preznojilo, mnogi ljudi širom sveta razmišljaju o boljim načinima za hlađenje zgrada.
Istraživači u Kini sada su testirali prozore prozore sa hidrogel staklom, materijalom koji može selektivno da smanji sunčevu toplotu bez blokiranja njegove svetlosti.
Obično staklo je dizajnirano da omogući vidljivom svetlu da prođe i osvetli prostoriju, ali njegove osobine u vezi infracrvenog svetla – koju osećamo kao toplotu – manje su poželjne.
Staklo propušta blisko infracrveno zračenje sunčeve svetlosti, istovremeno sprečavajući da srednjetalasna infracrvena svetlost izađe iz prostorije, što dovodi do zagrevanja zgrade.
Leti ta zagušljiva vrućina tera ljude da češće uključujuklima-uređaj, što rezultira većom potrošnjom energije, piše New Atlas.
Hidrogel premaz debljine od samo nekoliko milimetara preko stakla je dizajniran da reflektuje više bliske infracrvene svetlosti spolja.
Da bi pokušali da se suprotstave tom problemu, naučnici sa Univerziteta Vuhan eksperimentisali su sa novim materijalima za prozore koji različito reaguju na svetlost.
Hidrogel premaz debljine od samo nekoliko milimetara preko stakla je dizajniran da reflektuje više bliske infracrvene svetlosti spolja i omogući više srednjetalasnog infracrvenog svetla da izađe napolje, a da pritom prozor ostane jednako providan za vidljivu svetlost.
Ideja je da fotoni vidljive svetlosti mogu prodreti preko jedan metar u vodu, dok fotoni u bliskom infracrvenom delu spektra mogu da prodre samo nekoliko milimetara. Pošto su hidrogelovi uglavnom napravljeni od vode, to ih čini korisnom, selektivnom barijerom.
Dijagram koji ilustruje svojstva novog hidrogel stakla; Ilustracija: Jia Fu, Chunzao Feng, Yutian Liao, Mingran Mao, Huidong Liu i Kang Liu
Čak 96% infracrvene svetlosti u svemir
Tokom testiranja, tim je otkrio da hidrogel staklo emituje čak 96% infracrvene svetlosti direktno u svemir, pošto ove talasne dužine ne blokira atmosfera. Ovo bi pomoglo da unutrašnjost zgrade bude hladnija.
Važno je istaći da hidrogel staklo ne izgleda tamnije od običnog stakla – u stvari, ono propušta malo više svetlosti. U zavisnosti od debljine sloja hidrogela, propuštalo je do 92,8% vidljive svetlosti u prostoriju, u poređenju sa 92,3% za obično staklo.
Senzori su pokazali da su hidrogel stakleni prozori smanjili unutrašnju temperaturu i do 3,5 °C.
Tim je testirao performanse hidrogel stakla na maketama kuća dimenzija 20 x 20 x 20 cm, sa debelim izolovanim zidovima i jednim velikim prozorom. Senzori su pokazali da su hidrogel stakleni prozori smanjili unutrašnju temperaturu i do 3,5 °C.
Tim kaže da bi ovaj materijal mogao pomoći u smanjenju potrošnje energije za hlađenje, što bi koristilo i životnoj sredini i novčanicima potrošača.
Hidrogelovi su takođe uobičajeni i jeftini, tako da bi trebalo da budu relativno jednostavni za uvođenje, što bi im moglo dati prednost u odnosu na druge, složenije pametne prozore.
Delimično popločavanje trgova ili ulica nesalomivim staklom idealno je rešenje za zaštitu istorijskih slojeva u urbanim sredinama poput nekadašnjeg Sirmiuma.
Priča je stara koliko i arheologija: naime, gradovi su počesto građeni na temeljima starijih gradova, budući da imaju dugu istoriju. Počesto je tokom istorije došlo do sedimentacije, odnosno do nanošenja slojeva zemlje na stare građevine, a na novim slojevima, koji su nekada i po nekoliko metara, a nekada i svega pola metra viši, građeni su novi gradovi: ulice i trgovi.
I, onda dolazi do „raskopavanja“ trgova i ulica, radi popločavanja, uvođenja infrastrukturnih pobošljanja (proširenje kanalizacione, vodovodne, gasovodne, električne, internetske veze – spisak se stalno proširuje) i… nađe se nešto spektakularno i neočekivano, iz starog perioda i od velike važnosti. I onda se o tome naveliko piše, a u Srbiji, to se prosto zatrpa. Ili se konzervira pa zatrpa. A ne mora biti tako.
Danas su prolaznici u Sremskoj Mitrovici bili iznenađeni činjenicom da se jedno zapušteno nalazište (prvobitno gradilište), gde je locirana gotička crkva iz ugarskog vremena, i vremenom prosto ostavljena zubu vremena i klimatskim hirovima i zagrađena ogradom, počela da se… zatrpava peskom, a zidine se konzerviraju plastičnim navlakama.
Da li će tu biti plato, popločan, kao da ničega ispod nema, ili će čak i neka druga stvar nići – svi nagađaju. Petar Milošević je, kao vodeći arheolog-istraživač Sirmiuma, svojevremeno molio da se iskopine ove rimske prestonice ili pravilno konzerviraju (Vizitorskim centrom Carska palata delimično je ovo urađeno), ili zatrpaju.
Sremska Mitrovica ovih dana; Foto: Svetlana Subašić
Rešenje koje bi svakog zadovoljilo jeste da delimično trg ili ulica bude popločan nesalomljivim staklom.
Mnoge iskopine, kao što je Hipodrom, nikako da dobiju pravilnu zaštitu ili prikaz, a to se desilo i u Beogradu, na Trgu republike, gde je otkrivena ni manje ni više nego jedna od kapija Beograda – Stambol kapija. I ona je – ma kako „zloglasna“ bila – zaslužila bolju sudbinu nego da bude zakopana pod behaton.
A rešenje koje bi svakog zadovoljilo, i koje se primenjuje u ovakvim situacijama, jeste da delimično trg ili ulica bude popločan nesalomljivim staklom, uz mogućnost da, ako je dovoljno dubok sledeći nivo, bude omogućen silazak turistima i poseta u vidu štenje među artefaktima ili zidinama lokaliteta.
Ukoliko nije, omogućen je pogled i na sadašnje popločavanje – recimo, u gradu Side u Turskoj – srednjovekovnim kamenom (ili novovekovnim verzijama), i kroz staklo, na mozaike ili staro popločavanje. U Sideu, na primer, noću stakleni pločnici bivaju osvetljeni na sjajan način dajući mističnu atmosferu.
Grad Side u Turskoj; Foto: Antalia Tourist Information
Kako su to rešili Zadrani
Jedan drugi primer dolazi nam takođe sa Sredozemlja, ali iz bivše nam države, iz Zadra. Tako je u ovom gradu u severnoj Dalmaciji jedan deo trga Petra Zoranića urađen na taj način prilikom rekonstrukcije iz 2013. godine, koju su uradili arhitekti iz studija Kostrenčić-Krebel, te se ispod renesansnog trga da videti i stariji nivo.
Naime, Trg Petra Zoranića bio je u ruševnom stanju nakon 1990-ih kada je oštećen u nekim od bombardovanja u jugoslovenskim ratovima. Početkom ovog veka, kada se radilo na poboljšanju podzemne infrastrukture, pronađene su neke veoma značajne ruševine.
Trg Petra Zoranića u Zadru; Foto: Damir Fabijanić (ArchDaily)
Najistaknutija je osmougaona osnova jedne od kula koja je nekada stajala uz kapiju u rimskom zidu.
Najistaknutija, u samom centru trga i samo metar i po ispod današnjeg popločanja, je osmougaona osnova jedne od kula koja je nekada stajala uz kapiju u rimskom zidu.
Pet metara severno od ovoga nalazi se podnožje rimskog luka, a pet metara istočno su ostaci kapije u srednjovekovnom zidu.
Danas je sve to harmonično uklopljeno u prozirni deo trga ispod koga se vidi onaj stariji, rimski. Dakle, moguće je „ubiti dve muve jednim udarcem”.
Zašto se kod nas ovo sjajno rešenje izbegava i u istorijski bogatim urbanim jezgrima, ostaje misterija, ali dobrih praksi iz okruženja ima napretek.
Čak je i nekadašnji zamenik gradonačelnika obećavao ovo rešenje za Virtenberšku, odnosno Stambol kapiju, sa sve pločom koja opisuje, ali nismo je dočekali. A mogli smo. Ideje su tu. Samo ih treba primeniti.
Ovaj materijal koji se komponuje u formu DNK molekula, a zatim oblaže staklom neverovatno je čvrst a pritom ima veoma malu gustinu.
Možda nije tako privlačno ime kao Iron Man, ali bolje se nemojte kačiti sa Glass DNK Nanolattice Manom. Ovo je novi materijal od DNK koji se sam sastavlja u rešetku, a zatim se oblaže staklom.
Naime, inženjeri sa Univerziteta u Konektikatu razvili su veoma čvrst i lagan materijal čime su osporili činjenicu da snaga i težina obično ne idu pod ruku.
Naučnici su naime rešenje za ovakav veoma poželjan spoj našli u neverovatnoj kombinaciji, DNK i stakla.
Iako je DNK do sada poznat kao nosilac genetskih podataka, takođe bi mogao biti i osnova građevinskih materijala na nanonivou.
Iako je DNK do sada poznat kao nosilac genetskih podataka, takođe bi mogao biti i osnova građevinskih materijala na nanonivou. Može se rastegnuti ili savijati, pa čak i samostalno sklapati u različite oblike.
Staklo, sa druge strane, iako deluje krhko, njegova tendencija za razbijanjem obično dolazi od malih nedostataka poput malih pukotina u masi, ali komadi stakla generalno mogu biti izuzetno čvrsti.
Oblici nalik rešetkama
Istraživači sa Univerziteta u Konektikatu su u svojoj novoj studiji iskombinovali ove dve priče. Počeli su od DNK koji je bio programiran da se sam sastavlja u oblike nalik na rešetku. Ta forma je zatim obložena staklastim materijalom.
Kao krajnji rezultat dobijeni su tanki DNK lanci presvučeni staklom koji dobijaju čvrstoću obe komponente, a lagani su jer ove niti formiraju okvir koji uglavnom okružuje prazan prostor, navodi se u časopisu Cell Reports Physical Science.
Idealan oklop za Iron Mana
„Veliki sam obožavalac filmova o Iron Manu i uvek sam se pitao kako da napravim bolji oklop za Iron Mana. Mora biti lagan kako bi leteo brže. Mora biti veoma jak da ga zaštiti od napada neprijatelja. Naš novi materijal je pet puta lakši, ali četiri puta jači od čelika. Dakle, naše staklene nanorešetke bi bile mnogo bolje od bilo kog drugog strukturnog materijala za stvaranje poboljšanog oklopa za Iron Mana.”, kaže Oleg Gang koautor istraživanja.
Najjači poznati materijal koji poznajemo
Naučnici su otkrili da se njihov stakleni DNK materijal može pohvaliti čvrstoćom pritiska od 5 gigapaskala, što je kako kažu četiri puta jače od čelika a od betona još više.
„Za datu gustinu, naš materijal je najjači materijal koji poznajemo.“ – kažu istraživači.
Naučnici dalje planiraju da eksperimentišu sa formulom, kroz isprobavanje različitih DNK struktura, ali i zamenom stakla materijalima poput silicijum karbida, kako bi videli da li materijal mogu da učine još jačim.
Za izradu mostovske konstrukcije u mešavinu betona dodato je 40 tona stakla što je ekvivalent 70.000 vinskih boca.
Kanadski arhitektonski studio Provencher Roy osmislio je zakrivljeni most na ostrvu Nuns, nedaleko od Montreala u Kanadi.
Ovaj skulpturalni most zamenio je par mostova sa dve trake, koji je izgrađen tokom 60-ih godina prošlog veka, sa namerom da bolje služi rastućoj prigradskoj zajednici i kako bi povezao okruženje sa sistemom auto-puteva.
Nova struktura mosta izvedena je od livenog betonskog agregata „manje sirove boje“ od one kod natur betona. Jedan sastojak je krivac za ovaj kolorit!
Više od 40.000 kilograma stakla, što je ekvivalent 70.000 vinskih boca, otišlo je u mešavinu za izradu mosta.
Naime, konstrukcija ovog mosta napravljena je od betona sa staklom! Da, beton izgleda trpi baš sve dodatke…
Reciklirano staklo pretvoreno je u ground glass pucolan (GGP) i iskorišćeno je kao deo agregata, a čini oko 10% betonske mešavine.
Kako iz studija kažu za Dezeen, ovo istovremeno smanjuje ukupnu emisiju CO2, a pritom se dobija beton koji ima jače mehaničke karakteristike.
Zapravo, jače mehaničke karakteristike nastaju zbog načina na koji cement u agregatu reaguje sa GGP, formirajući kalcijum silicijum hidrat.
Više od 40.000 kilograma stakla, što je ekvivalent 70.000 vinskih boca, otišlo je u mešavinu za izradu mosta.
Foto: Stéphane Brügger
Životni vek 125 godina
„Kada se samelje u prah finih čestica i unese u mešavinu betona, GGP smanjuje propustljivost i povećava trajnost.“, istaknuto je u opisu studije koja je odobrena od strane Američkog društva za ispitivanje i materijale.
Osim o čvrstoći betona, studija govori i o tome da bi smesa mogla pomoći u otpornosti materijala na oštre klimatske uslove u Montrealu. Životni vek ovog mosta se procenjuje na 125 godina.
Foto: Stéphane Brügger
Utiskivanje betona
Beton je sa spoljašnjih strana mostova stilizovan, sa utisnutim formama polukrugova i cvetnih stabljika.
Takođe, u strukturu je implementirana i LED rasveta, kako bi se kreiralo što bezbednije okruženje za pešake.
Napravljeni od recikliranog stakla, blokovi se mogu razdvojiti i preoblikovati u novu formu, ili se pak staklo može rastopiti i 3D štampati u novi oblik.
Korišćenjem 3D štampača koji radi sa rastopljenim staklom, američki istraživači uspeli su da stvore staklene blokove čija je čvrstoća na pritisak uporediva s betonskim kockama.
Ovi prozirni građevinski blokovi mogli bi imati značajnu ulogu u cirkularnoj gradnji, gde se materijali koriste iznova i iznova.
“Staklo kao konstruktivni materijal pomalo ‘lomi’ ljudima mozak. Ovo je prilika da pomerimo granice onoga što je urađeno u arhitekturi” – rekao je Majkl Stern, bivši student MIT-ja, a danas istraživač u MIT-jevom Media Labu i Lincoln Laboratory.
Stern je takođe osnivač MIT-jeve spinoff kompanije Evenline, koja je razvila poseban 3D štampač koji može da vrši aditivnu proizvodnju koristeći rastopljeno staklo kao sirovinu, a možete ga videti na delu u videu na dnu teksta.
Blokovi imaju formu broja osam; Foto: Ethan Townsend
Blokovi sadrže i dva mala žleba pri dnu koja omogućavaju međusobno precizno uklapanje, na sličan način kako funkcionišu i Lego kocke.
Blokovi imaju formu broja osam, što prema rečima istraživača kreira prednost jer se mogu koristiti i za izgradnju zakrivljenih struktura. Takođe, sadrže i dva mala žleba pri dnu koja omogućavaju međusobno precizno uklapanje, na sličan način kako funkcionišu i Lego kocke.
Nakon što su odštampali blokove, članovi tima su ih stavili pod hidrauličnu presu, kako bi videli koliku silu mogu da podnesu i otkrili su da su ovi stakleni blokovi imaju skoro jednako čvrstoću na pritisak kao betonske kocke. Dodavanjem ukrućujućeg dela od aluminijuma na dnu blokova učinilo ih je još jačim.
Prilikom štampanja, Stern i njegov tim su koristili soda-krečno staklo, koje se koristi u većini radionica za duvanje stakla. Kako bi što verodostojnije predstavili svoj koncept, istraživači sa MIT-ja su napravili i pokazni mali stakleni zid od ovih blokova.
Pokazni zid od staklenih blokova; Foto: Ethan Townsend
Ako blokovi iz nekog razloga ne mogu da se koriste na novom projektu, staklo se može rastopiti i 3D štampati u novi oblik.
Blokovi se savršeno uklapanju u etos cirkularne gradnje i to na nekoliko načina. Prvo, napravljeni su od recikliranog stakla. Drugo, nakon što ispune svoju ulogu u građevinskoj strukturi, mogu se razdvojiti i preoblikovati u novu formu. Na kraju, ako blokovi iz nekog razloga ne mogu da se koriste na novom projektu, staklo se može rastopiti i 3D štampati u novi oblik.
“Veoma je uzbudljivo proširenje dizajnerskih i proizvodnih procesa za izazovne materijale sa zanimljivim karakteristikama, poput stakla, a isto tako su zanimljiva njegova optička svojstva i reciklabilnost. Sve dok nije kontaminirano, staklo možete reciklirati gotovo beskonačno puta”, rekla je Kejtlin Beker, asistent profesor mašinskog inženjerstva na MIT-u, koja je pomogla u razvoju blokova.
Kopenhagen je dobio novi gradski orijentir na vodi, a to je upravna zgrada jednog od najslavnijih arhitektonskih biroa na svetu.
Predstavljeno na Gradnji u julu 2023. godine kao potencijalno „najbolja arhitektonska kancelarija na svetu“, novo sedište poznatog danskog arhitektonskog studija Bjarke Ingles Group (BIG) – konačno je završeno.
Smešten u industrijskoj luci u Kopenhagenu, duž mola u gradskoj četvrti Nordhavn, objekat jednostavnog imena BIG HQ visok je 27 metara i okružen je stepeništem koje povezuje svih sedam spratova.
Veliki stakleni otvori, organizovani u šahovskom uzorku u odnosu na betonske elemente, razbijaju monolitni oblik zgrade.
Veliki stakleni otvori, organizovani u šahovskom uzorku u odnosu na betonske elemente, razbijaju monolitni oblik zgrade, koja je izgrađena od takozvanog Uni-Green betona.
Ovaj materijal razvijen je od strane BIG-a, u saradnji s proizvođačem betona Unicon, a iz studija tvrde da Uni-Green emituje 25% manje CO2 tokom proizvodnje u poređenju sa tradicionalnim betonom.
Pogled na BIG HQ iz „ptičje perspektive“; Foto: Laurian Ghinitoiu
Umesto parkinga – park na 1.500 kvadrata
Stepenište dugo 140 metara koje obavija objekat smešteno je unutar niza međusobno povezanih betonskih blokova na način da obezbeđuje spoljašnju komunikaciju, a ujedno predstavlja i izlaz u slučaju požara.
Ovi betonski blokovi, koji su obloženi rastinjem, imaju i spoljašnje terase na svakom spratu, da bi na kraju doveli do prostrane krovne terase.
Na prizemlju objekat BIG HQ ostvaruje vezu sa javnim parkom površine od 1.500 kvadrata, koji je formiran na mestu nekadašnjeg parkinga.
Foto: Laurian Ghinitoiu
Prostrana ulazna zona, visine četiri sprata, sadrži čelično crno stepenište koje se uspinje uz prostor, povezujući naglašene betonske nivoe.
U objekat se stupa preko staklenih vrata visokih tri metra, koja vode u prostranu ulaznu zonu visine četiri sprata i koja sadrži čelično crno stepenište, cik-cak forme.
Stepenište se uspinje uz prostor, povezujući naglašene betonske nivoe.Otvorenim kancelarijskim prostorom dominiraju izloženi betonski elementi i drveni elementi za skladištenje.
Ulazna zona visine četiri sprata; Foto: Laurian Ghinitoiu
Renesansno, interdisciplinarno telo ljudi i znanja
BIG je u svoje sedište integrisao i solarne i geotermalne energetske sisteme, koji zajedno zadovoljavaju 60% od ukupne potrebe objekta za energijom.
Prema navodima iz studija, projekat je prvi realizovani primer njihovog LEAAP pristupa, odnosno saradnje između timova za pejzaž, inženjerstvo, arhitekturu, planiranje i dizajn proizvoda.
„Ideja LEAPP-a je da arhitektonska praksa bude renesansno, interdisciplinarno telo ljudi i znanja. Svaki pojedinačni aspekt LEAPP-a bio je uključen u naše sedište, uključujući planiranje, dizajn proizvoda i veoma složeno slaganje betonskih elemenata“, rekao je osnivač studija Bjarke Ingels.
Podsetimo, zgrada The Kaktus Towers, koju je takođe u glavnom gradu Danske projektovao BIG, proglašena je ove jeseni za Najbolju višespratnicu u Evropi za 2024. na godišnjoj konferenciji Saveta za visoke zgrade i urbani habitat (CTBUH).
